Debitantski roman Dvoje nemačke autorke Iris Hanike osvojio je kako čitalačku publiku tako i književnu kritiku, ušavši 2008. godine u uži izbor za Nemačku književnu nagradu. Naizgled jednostavan ljubavni roman, ispod prvog sloja urbane ljubavne priče krije brojne teme, od političkih, preko istorijskih do psiholoških i socijalnih.

Ljubav pogađa glavne junake romana, Sentu i Tomasa, iznenada, neočekivano, možda i sudbinski: „Ovo što se sad desilo, to je spoj u životu ili ris u vremenu ili lom u svetu, šta bilo." Kako, po pravilu, čovek nije sklon da bespogovorno prihvati sreću i u njoj opušteno uživa, tako i taj sudbinski susret glavni junaci pretvaraju u ličnu tragediju, igrajući po nepisanim društvenim pravilima, nekakvu igru u koju unose svoje strahove, drame, sumnje.

Recenzije

»Priča o traženju, pronalaženju i gubljenju ljubavi je neuništiva, posebno kad je ispričana s tako mnogo humora i oštroumnosti kao što je to uradila Iris Hanika u svom debitantskom romanu. Prekrasno lakonski a istovremeno sa izraženim smislom za patos (...) Istovremeno virtuozno umetnički i svakodnevno komično (...) inteligentno, a osvežavajuće oslobođeno kiča.« (Der Spiegel)
 
»Virtuozno ispričana ljubavna priča velegrada, inteligentno i veoma zabavno...« (Manuela Reichart, WDR)
 
»One koji su zainteresovani samo za razvoj radnje, treba uputiti na naslov: Sretoše se dvoje. To je sve. Ostalo je umetnost reči.« (Thomas Rothschild, Freitag)

Intervju

O susretima u samoći i usamljenosti udvoje

O svojim iskustvima kada je reč o različitim formama izražavanja i ispunjenju koje one sa sobom nose autorka kaže:

„Sve u svoje vreme. Meni se najviše dopada ono što upravo pišem. O ispunjenju ipak ne bih govorila, to je previše pretenciozna reč; pre bih to nazvala srećom. Pisanje me usrećuje i svejedno je koja vrsta teksta pri tom nastaje.”

Koristeći tehniku montaže Hanika je napisala roman koji predstavlja uspešnu sintezu različitih formi, od naučnih do novinarskih, uz brojne izlete u literarni svet, pop i pank muziku i sl. Na pitanje o aktuelnosti i opravdanosti klasične forme romana autorka odgovara:

“Lepota kada je reč o romanu leži u tome što, zapravo, nema klasične forme, nego od samog početka postoje sve moguće forme. Ja, u međuvremenu, definišem roman kao “prilično dugačak tekst”; za sve ostale definicije moguće je naći suprotne primere. Ako pod klasičnom pripovedačkom formom romana mislite na onu iz 19. veka, onda je ona sigurno prevaziđena. Ali u toj formi se i dalje piše, i ona je kod publike veoma omiljena. Dakle, rekla bih da je umetnički ta forma prevaziđena, ali očigledno i dalje prihvatljiva za zabavnu literaturu.”

O očekivanjima jednog autora i interakcijama

Iris Hanika, istina, tvrdi da je pitanje o očekivanjima, željama i nadama vezanim za roman-prvenac čudno jer ona je “želela da napiše dobru knjigu, i kraj”, ali roman je ipak uneo neke promene u njen život:

“Sakupilo se toliko novca, da jedno vreme ne moram da se trudim da zarađujem za svakodnevni hleb, nego mogu da živim od prihoda koje donosi knjiga. To je prijatno, ali neće dugo trajati. Pored toga, sada sam tobož priznata, oficijelno, kao spisateljica i o meni se tako govori. To nije prijatno. Ispunjene želje nas čine nesrećnima.”

Na pitanje o ulozi koju bi autor u današnje vreme trebalo (ili ne) da preuzme u društvu, Hanika odgovara: “Autor ne treba ništa i svako je lud na svoj način. Na to pitanje ne mogu da odgovorim. A neku ulogu nipošto ne želim da preuzmem”. Na to se nadovezuje i stav autorke da  “čitalac sam odlučuje šta će poneti sa sobom iz knjige”, a Hanika, lično, čitaocima “sigurno ne želi da ponudi ništa jer ne piše iz pedagoških razloga.”

Ni tokom pisanja romana, autorka nije razmišljala o potencijalnim reakcijama čitalaca, te kaže:
“O čitaocima tokom pisanja nisam razmišljala. Radujem se svakom čitaocu i raduje me kad se čitaocu moj roman dopada. Više od toga ne mogu da želim, a to i ne radim.”

Kritičari su s naklonošću prihvatili debitantski roman Iris Hanike. Ističe se da je autorka veoma uspešno, realistički opisala stanja svojih junaka (A. Zegers, Hamburški večernji list); da se u ambivalentnom ljubavnom romanu koji je pisan artificijelnim stilom izbegava kič (T. Rotšild, Der Freitag);  da je reč o virtuozno ispričanoj velegradskoj ljubavnoj priči, pametno I veoma zabavno (M. Rajhart, WDR)…

Na pitanje kako reaguje na kritiku,  Hanika odgovara: “S prezirom.“

Inače, o kvalitetima Hanikinog rada, veoma precizno, ističući umetničke kvalitete, govori poznati nemački pisac Vilhelm Genacino koji kaže da je „Iris Hanika kako politički, tako i realistički pripovedač, a istovremeno i umetnik, tako vešto prikriven, da se pri brzom čitanju tekstova to čak lako može prenebregnuti. Da nam autorka tu mogućnost pruža, posledica je njene skromnosti. Ona ne mora nama, čitaocima, odmah da gurne pod nos da se tu radi o umetnosti i pre svega o umetnosti.“

O usamljenosti i samoći

Kako u romanu, tako i u kraćim formama koje je Hanika objavljivala u nemačkim novinama, jedna od centralnih tema je usamljenost i samoća:

“Ako se čudite zašto pišem o samoći, onda, molim, razmislite o tome da je autor svakako veoma mnogo sam. Stoga mi je ta tema bliska. Muzičarima je lakše i ponekad im zavidim zbog toga što oni samo zajedno mogu da budu zaista dobri. Ali čovek se, verovatno, i kao muzičar može osećati usamljeno, kada svira ili mnogo bolje, ili mnogo lošije od svojih kolega. A imamo i soliste… Usamljenost je, u stvarnosti, osnovno stanje ljudi. Uzgred budi rečeno, sredstvo protiv usamljenosti je čitanje; ono za izvesno vreme prikrije usamljenost.“ 

Autorka ističe da je problem usamljenosti nevezan za ekonomsku situaciju i postoji čak i onda kad ljudi žive u zajednici:

“Zar su ljudi u ekonomski slabim zemljama zaista manje usamljeni? Suprotnost usamljenosti nije život u jednoj sobi sa pet ljudi. Pokušaj da se usamljenost vezuje za ekonomsku situaciju jedne zemlje izgleda mi previše kratkovido.“

Upravo univerzalnost teme omogućiće i srpskim čitaocima da se identifikuju sa likovima Hanikinog romana, kojima je u životu, istina, gotovo jedini problem, usamljenost, ali je utoliko teži.