Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (1466., Roterdam—1536, Bazel) bio je znameniti holandski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Sve činjenice o njegovoj porodici prikupljene su uglavnom iz njegovih beleški. Izgleda gotovo sigurno da mu roditelji nisu bili u braku. O njegovim roditeljima se ne zna mnogo osim da su rano umrli od Crne kuge, 1483. godine. Za tadašnje vreme Erazmu je priušteno najbolje moguće obrazovanje, u različitim katoličkim školama i manastirima. Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrostiStaroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. S dvadeset i pet godina postao je sveštenik i stupio u augustinski red, ali izgleda da nikad nije radio kao sveštenik (a redovnike je napadao u svim svojim kritikama malverzacija Crkve). Studije je nastavio u Parizu. Jedno vreme se izdžavao držeći privatne časove pa je tako upoznao mladog engleskog lorda Viljama Mountoja, koji mu je postao prijatelj i mecena. U strahu od epidemije kuge beži iz Pariza i neko vreme živi u južnoj Francuskoj, a zatim odlazi u Englesku gde upoznaje mnoge prijatelje u naučnim i političkim krugovima Londona. Iz zdravstvenih razloga vraća se na kontinent. Često se seli i naporno radi. Zatim se vraća u Englesku i u Kembridžu dobija diplomu iz teologije. Izabran je da bude učiteljnezakonitom sinu kralja Jakova IV. Godine 1506. putuje u Italiju, doktorira u Torinu, posjećuje Bolonju i Rim. U Veneciji je gost štampara i izdavača Alda Manuzija koji objavljuje njegovu zbirku sentencija Adagia (Izreke); zbirka je postala jako popularna i uticajna. Proveo je neko vreme u Padovi kod svog učenika zatim opet odlazi u Rimu gde vatikanski krugovi pokušavaju da ga zadržate u svojoj sredini. Ali on prihvata poziv novog engleskog kralja Henrika VIII. te po treći put odlazi u Englesku. Tokom boravka u Engleskoj počeo je da ispituje grčke rukopise Novog zaveta kako bi priredio novo izdanje i latinski prevod. Erazmovo je izdanje objavio Froben u Baselu (1516.) i ono je postalo osnova naučnog proučavanja Biblije tokom reformacije. Bio je to prvi pokušaj kompetentnog i liberalnog naučnik da ustanovi što su pisci Novog zaveta zapravo napisali, a šta je u tekst ušlo zbog pogrešaka prilikom prepisivanja. Dok je stanovao u kući Tomasa Mura napisao je i posvetio domaćinu svoju Encomium Moriae (Pohvalu ludosti), satiru na neuku i lenu raspuštenost samostanaca, nadutu učenost teologa i gramziv nemoral visoke crkvene hijerarhije; ovaj je tekst i danas Erazmovo najpoznatije i najprevođenije delo. Pozvan je na univerzitet u Kembridžu gde predaje grčki jezik i egzegezu, a kada mu se izjalovio pokušaj da se posredstvom novog pape zaposli u Rimu polazi na duže putovanje po Nemačkoj. Trijumfalno dočekan u nizu gradova konačno biva pozvan na dvor Karla Habsburškog u Briselu s titulom kraljevskog savjetnika. Njegov boravak u Briselu poklapa se s počecima Reforme. Luter i čitav reformatorski krug očekuje da će Eramzo kao istaknuti kritičar papinstva i crkvenih zloupotreba pristupiti pokretu. Ali Erazmo, uprkos svojim simpatijama i prijateljstva s mnogim nenim pobornicima, čuva svoju javnu neutralnost. Godine 1522. povodom objavljivanja Erazmovih Colloquia (Razgovori) Luter definitvno odbacuje Erazma. Od tada počinje njihovo neprijateljstvo. Na Erazmovu raspravu De libero arbitrio (O slobodi volje) Luter odgovara ratobotnim pamfletom De servo arbitrio (O porobljenoj volji) u kome Erazma naziva epikurejcem, ateistom i svetogrdnikom. I upravo kad je Erazmo svojom replikom na Luterove ispade (Hyperaspistes) udaljio od sebe i one reformatorske elemenente koji su mu još bili skloni, započinje protiv njega kampanja i s papističke strane. Osuđuju ga kao neprijatelja Crkve (1527.), a prevodilac njegovih Razgovora, Luis Berkvin, biva spaljen na lomači. Omražen i obasut klevetama iz oba tabora Eramzo se sklanja u Bazel, ali odatle mora da beži zbog verskih nemira. Neko vreme živi u Frajburgu. Zbog zdravstvenih razloga ipak se vraća u Bazel i potpuno zaustavlja naučni rada. Umro je 1536. a da nije ispunio svoju želju da se vrati u Holandiju. Po svom književno-naučnom radu i životnom stavu, Erazmo je najsvjetlija i najznačajnija ličnost humanizma. Majstor latinskog stila, on njeguje sve književne forme od poezije do naučnog traktata. Njegova izdanja Aristotela, Novog zaveta, Jeronima, Augustina, Ambrozija itd. su fundamentalna dela evropske filologije i tekstovne kritike. Njegov spis De ratione studii (O načinu učenja) je prvi sistematski program humanističkog školskog obrazovanja, dok iz niza njegovih dijatriba i pisama izbija lik čoveka obilježenog optimizmom, širinom i kritičnošću naučnih pogleda, nepomirljivošću prema licemjerju i falsifikatima svetinja, ali i samilošću prema ljudskim nevoljama te tolerancijom prema slabostima.
|