Hose Ortega i Gaset (1883–1955) rodio se u Madridu, u porodici romanopisaca i novinara. U šali je govorio za sebe da je rođen iznad štamparskih mašina. Sa devetnaest godina, 1902, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Madridu, gde je dve godine kasnije i doktorirao. Filozofsku misao potom je usavršio u samom njenom središtu, u Nemačkoj novokantovaca, na univerzitetima u Lajpcigu, Berlinu i Marburgu. života, što posmrtno. Njihov raspon je širok: od ogleda najprodubljenijeg pristupa do novinskih članaka za hleb nasušni, uključujući tu i obimne prepisku s stožerima misli uskovitlanog dvadesetog veka. U nastojanju da Španiji približi vrhunce svetske misli, ali i da svet upozna s osobenostima španskih stvaralaca, Ortega je 1923. osnovao časopis Revista de Oksidente, koji bi se, uprkos isprekidanom izlaženju, mogao označiti kao stecište probranih i radoznalih duhova. Stoga je sasvim prirodno da se Ortegom među prvima kod nas stručno pozabavi profesor doktor Ljiljana Pavlović-Samurović, poznata među svojim studentima i kao La Senjora. Ljiljana Pavlović-Samurović je osnivač španske katedre u Beogradu. La Senjora nije bila laka. Štaviše, umela je da bude surova. Surova, a ne samo stroga, kako nam se nakon njenog iznenadnog odlaska to sad prigodno preoblikuje, previše naknadno. Bila je, sasvim prirodno, takva i prema sebi i prema drugima. Neka nama, njenim studentima, ovom trajnijom prilikom bude dozvoljeno da umetnemo i svoju zahvalnost, pa i zbog pionirskog rada na sistematskijoj najavi Orteginog otkrića: Grasijas, senjora! U Orteginoj filozofiji čovek je shvaćen kao nacrt budućnosti, a istorija ne kao učiteljica, već kao sama suština života. Ortega je stoga nikada ne gubi iz vida, ni kada govori o slikarstvu, prevodilaštvu ili pak astronomiji. Upravo s osloncem u dubokom razumevanju prošlosti Ortega i jeste stalno okrenut sutrašnjici. Najpoznatije njegovo delo, i u Španiji i van nje, bez sumnje je Pobuna masa, objavljeno 1930, u kome se bespoštedno obrušava na osrednjost uopšte, a na poslušnike posebno. U njemu je autor obrazložio svoj stav o tome da je svako ko je ubeđen u sopstvenu različitost zapravo najsličniji proseku, da u većini slučajeva prosečnima ne odgovara da naprežu um i da ponašanje – tačnije oponašanje – obezličenog mnoštva može da ima jedino pogubne posledice i po pojedinca i po društvo.Za razliku od drugih zemalja u bližem ili skorašnjijem okruženju (koje su Ortegu još odavno prevodile i njegovom se mišlju neprekidno napajale), kod nas je, u većini slučajeva, i dalje vrhunac znanja o Ortegi i Gasetu ako uspemo da plasiramo vic o tome šta je rekao Ortega, a šta Gaset. Možda su zajedno otišli u Skadarliju na po deset s lukom. Kako bilo, u Studijama o ljubavi Ortegina misao obuhvatila je most nad mostovima, ljubav, koju autor posmatra i kao vrstu književnog roda. I dok je jedna francuska kraljica pred pogubljenje uzviknula „Ah, ljubavi, koliko li je zločina u tvoje ime počinjeno!“, Ortega upozorava na silne nesporazume koji nastaju od prenaprezanja tog i inače širokog pojma, te nudi istančana razmatranja o njegovom značenju i pojavnim oblicima u protoku vremena, pri čemu ta razmatranja u svom eruditskom luku idu od drevnih etimologija do sociologije svakodnevice, sa posebnim osvrtom na poeziju. Jer, ako je filozofija „kraljica nauka“, Ortega kao naučni mislilac poeziji prilazi kao mogućoj kraljici mudrosti. Studije o ljubavi prvi put su objavljene 1939. u Buenos Ajresu, gradu koji je ovaj mislilac veoma voleo. Već u uvodnoj napomeni knjige autor izražava nadu da će se njegovo doba pozabaviti ljubavlju ozbiljnije nego što se dotad bavilo, upravo zbog presudne snage koju ona ima na tokove čovečanstva – sazdanog od pojedinaca, njihovih zanosa i razočarenja, ali i sposobnosti da nevolju preokrenu u podsticaj, muku u pesmu, pesmu u istinu – i bez obzira na činjenicu da je erotsko oduvek podvrgavano skrivenom, a kada biva otkriveno, to je već sve drugo samo ne erotika. Još manje je ljubav, osim prema sebi kao uspelom proizvodu tržišta. Sam Ortega je lako umeo da očara žene svojim znanjem, a posebno lakoćom s kojom ga je iznosio u naizgled neobaveznim, ali pre svega zanimljivim razgovorima, i možda ponajviše ubeđenjem da zadatak žene na zemlji jeste da zahteva: da zahteva od čoveka savršenstvo. Prema Ortegi, čovečanstvo zavisi od žene. Od žene zavisi kvalitet muškarca; od nje zavise njegova stremljenja i njegova mera i domet. Velikan za nas već proteklog veka, koji je sebe umeo da naziva „španskim gospodinom s licem toreadora“, i koji je smatrao da se „pred savršenom ženskom lepotom čovek oseća kao turista, a ne kao ljubavnik“, nadahnuto je odao ovom zbirkom ogleda o ljubavi počast moći osećanja kojem su neke od svojih najznačajnijih redova posvetili njegovi prethodnici od Platona, preko Dantea i Stendala, ali i Ibn Hazma, do Ničea. Španac do srži, koji je kao takav bio neumoljiv prema sunarodnicima; Evropljanin po duhovnom sklopu, koji je kao takav bio nadmen prema kulturama ostalih delova sveta, i muškarac koji je smatrao da je rat prateća, pa čak i rasterećujuća pojava ljudskog roda – a uz to uživao u koridama, tj. borbama ne sa, nego protiv bikova – te koji je, kao takav, bio čak i prema ženama blagonaklon i među njima veoma omiljen (iako bi tek danas bio razapet na krst doslovnog feminizma), Ortega i ovim svojim delom opet postaje naš savremenik.
|