Žalostan prizor predstavljao je početkom XIX veka kraj Moskve kojim se protezala ulica Nova Božedomka. Uz nju se nalazilo groblje, na kojem su večiti mir nalazile skitnice, zločinci i samoubice. Tu je još bila i bolnica za duševno obolele i dečje prihvatilište. Raskošno zdanje s kolonadom na početku ulice bila je bolnica za siromašne, u njenom levom i desnom krilu – lekarski stanovi. Dana 11. novembra 1821. godine, u porodici lekara Mihaila Andrejeviča Dostojevskog, rodio se drugi sin – Fjodor. Ovde je, u okruženju sveta nad čijim se uzajmnim odnosima i sudbinom dečak budući veliki pisac udubljivao, prošlo njegovo detinjstvo i dečaštvo. Često je boravio u vrtu među napaćenim bolesnicima. Katkad je započinjao i razgovor s njima, premda su mu roditelji to najstrože zabranjivali. Ali on je hteo da upozna bliže muku sveta koji doslovce nema šta da jede niti od čega da živi. To nije prošlo bez tragova na duši budućeg pisca, u kome se veoma rano probudilo osećanje pravde i nepomirljivosti sa zlom.
Porodica Dostojevskog vodila je prilično zatvoren način života. U njihovom domu gotovo da nikada nije bilo gostiju. Međutim, u porodici je bilo mnogo dece i stoga je u kući uvek bilo po nekoliko dadilja i dojilja. One su decu upoznale sa usmenom književnošću. Najstariji Mihail i drugi po redu Fjodor odmalena su gajili interesovanje prema literaturi, pa su se u kući održavale večeri porodičnog čitanja. Jedni su, kao Mihail, voleli više poeziju, drugi, kao Fjodor, više su voleli istorijsko štivo i romane. Ali su i Mihail i Fjodor podjednako i najviše voleli Puškina. Njegovu smrt Fjodor je doživeo kao veliku nesreću. Kako je zabeležio njihov mlađi brat Andrej, Fjodor je više puta govorio da bi, da već nisu bili u crnini (zbog majčine smrti), on tražio od oca dozvolu da obuče crninu za Puškinom.
Proleća te 1937. godine, otac je Mihaila i Fjodora dao na vojne škole u Petrograd. Nijedan time nije bio oduševljen, ali su obaveze uredno izvršavali.
Očeva smrt došla je iznenada i pod velom tajne. Dostojevski je i sam verovao da su ga ubili njegovi seljaci. Tada se dogodio prvi epileptički napad, koji će ga pratiti ceo život.
Godine 1843. Dostojevski je završio školovanje i počeo da službuje u Inženjerskom odseku pri ministarstvu. Za godinu dana napustio je službu i pošao teškim putem književnog stvaralaštva, putem punim svakovrsnih odricanja i nesigurnosti u ishod sutrašnjeg dana.
A prvo delo na tom teškom putu jesu Bedni ljudi, objavljeni 1846. godine u „Peterburškom zborniku“.
I u ono vreme su prilike bile takve da mladom autoru nije bilo lako da svoje delo predstavi velikim imenima književne kritike. Da bi njegovo delo uopšte stiglo do njih, trebalo je mnogo truda i veštine u književnom životu, naročito u Petrogradu. Skroman i stidljiv mladić, a Dostojevski ni kasnije na sebe nije gledao kao na velikog pisca, nije se mogao nadati nekom oduševljenom prijemu. Ipak, njegov rukopis je izazvao upravo oduševljenje strogog Bjelinskog, i to je pokrenulo osećanja koja će Dostojevski pamtiti ceo život. Kako su dočekani Bedni ljudi i kako sam autor opisuje trenutak kada je postao veliki pisac, posebno je lepo dočarao Seleznov u svojoj knjizi Dostojevski.
„Novca je odavno nestalo, i nije se mogao niodakle očekivati: sa službom je gotovo, sa imanjem takođe, a ovamo osamsto rubalja duga. Tutor ne šalje novac. „Nemam ni kopejke za odelo... ako moskovske svinje zadocne – piše on bratu – propao sam. Ima da me bez imalo šale strpaju u zatvor (to je jasno). Prekomična situacija... Što je najvažnije – ja ću biti bez odela. Hlestakov je pristajao da ide u zatvor samo na blagorodan način. E, a ne budem li ja imao gaća, hoće li to biti na blagorodan način?...“
Roman je završen, ali sad ga treba na neki način i negde udomiti. Kako? Gde?
„A ne udomim li ga... onda, može da bude, i u Nevu. Šta da se radi?“ – polušaljivo izlaže on bratu svoje najnovije namere. A noći – prve junske, koliko je već godina u Petrogradu, reklo bi se, odavno je trebalo da navikne na beli sumrak, ali zar je moguće naviknuti na to čudo... Grigorovič (u to vreme, delili su stan) već se bio vratio iz redovnih pohoda da li u pozorište da li kod svog novog prijatelja – Njekrasova. Uskoro će jutro. Ne spava mu se. Pozove Grigoroviča. Ovaj se odazove. Ni on ne spava. Priđe mu: Dostojevski sedi na divanu koji mu je služio i kao postelja, pred njim na stočiću stoji svežanj sitno ali uredno ispisane hartije.
― Sedi, Grigoroviču, sedi i ne prekidaj me – rekao je nekako odveć živahno i počeo da čita.
„Od prvih stranica Bednih ljudi – ispričao je posle Grigorovič – shvatio sam koliko je to što je Dostojevski napisao, bilo bolje od onoga što sam ja dotle stvarao; to ubeđenje postajalo je sve jače kako je odmicalo čitanje. Uzbuđen koliko se samo može biti, nekoliko puta sam hteo da mu se bacim oko vrata; sprečilo me je samo to što on nije voleo glasne, izražajne izlive osećanja.“
Sutradan, Grigorovič je odneo Bedne ljude Njekrasovu, nagovorio ga da se moraju pročitati. „Ja sam čitao – nastavlja on. – Na poslednjoj stranici, kada se starac Djevuškin oprašta sa Varenjkom, ja više nisam vladao sobom i zajecao sam; pogledao sam kriomice u Njekrasova: niz njegovo lice takođe su tekle suze. Počeo sam vatreno da ga ubeđujem... ovog trena da se ide kod Dostojevskog, bez obzira na pozni čas (bilo je oko četiri ujutro), da se izvesti o uspehu... takođe prilično uzbuđen, Njekrasov se saglasio... Dobro poznajući karakter svog sustanara, njegovu nedruštvenost, zatvorenost, znao sam da je trebalo da mu drugi dan ispričam šta se dogodilo, i to polako, a ne da ga budim...
Na naše kucanje, otvorio je Dostojevski; videvši pokraj mene nepoznato lice, zbunio se, prebledeo i zadugo nije mogao da izusti ni reč u odgovor na ono što mu je govorio Njekrasov. Posle njegovog odlaska, čekao sam kada će Dostojevski uzeti da me grdi zbog neumerene usrdnosti i nepotrebne uzbuđenosti; on se zadovoljio time što se zaključao u svoju sobu, a ja samo još dugo slušao... njegove korake, koji su mi govorili o uznemirenom stanju njegovog duha.“
Ujutro tog istog dana, Njekrasov je otišao kod Bjelinskog.
― Pojavio se novi Gogolj! – objavio je on s praga.
― Kod vas Gogolji niču kao pečurke – primetio je Bjelinski strogo. Rukopis je pak uzeo.
Uveče tog istog dana, kada je Njekrasov svratio kod Bjelinskog nekim neodložnim poslom, Bjelinski ga je uzbuđeno dohvatio za skute:
― Gde ste to nestali – ljutito poče on. – Gde vam je taj vaš Dostojevski? Je li mlad? Koliko ima? Pronađite ga što pre, pa ne može tako!...
„I eto... dovedoše me k njemu – priča Dostojevski. – Bjelinskog sam već nekoliko godina čitao sa oduševljenjem, ali sam on, činilo mi se da je grozan i strašan, i – ismejaće on moje Bedne ljude! – mislio sam. Dočekao me je neobično važno i uzdržano... ali, čini mi se, nije prošao ni minut kada se sve promenilo... Stao je da govori vatreno, sa žarom u očima: „Ama, shvatate li vi – ponavljao mi je nekoliko puta, uzvikivajući kao što je imao naviku – šta ste vi napisali!... Jeste li vi sami osmislili celu ovu strašnu istinu na koju ste nam ukazali? Ne može biti da ste vi, sa svojih dvadeset godina, već sve ovo razumeli... Istina vam je otkrivena i objavljena kao umetniku, dopala vas je kao dar, cenite zato svoj dar i ostanite predani i bićete veliki pisac!“ – ovako se urezao u pamćenje Dostojevskog jedan od sudbonosnih susreta u njegovom životu.
„Izašao sam od njega oduševljen... i svim svojim bićem osećao sam da se dogodio veličanstven trenutak, da je zauvek prelomljeno, da je počelo nešto sasvim novo, ali takvo da to nisam zamišljao ni u svojim najstrastvenijim snovima. (A bio sam tada golem sanjar.) „I jesam li odista tako veliki?“ – mislio sam stidljivo o sebi u nekakvom bojažljivom ushićenju. O, nemojte se smejati, ja nikad posle toga nisam mislio da sam velik, ali tada – zar je bilo moguće odoleti.
Sve sam to mislio, prisećao sam se tog trenutka potpuno jasno. I više ga nikada nisam mogao zaboraviti. Bio je to najuzbudljiviji trenutak u mom životu.“
Uz novo izdanje i novi prevod prvenca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog posebno treba naglasiti da su u njegovim Bednim ljudima zadate gotovo sve teme kojima će se on posvetiti u narednim delima: mali čovek, siromaštvo iz kojeg proizlaze brige i nemiri duše, a vode klonuću duha i padu čoveka, likovi s društvenih margina opterećeni kompleksom niže vrednosti, željni uvažavanja, tj. potvrde da su ljudi, socijalna nepravda, deca-patnici, slučajne porodice, posrnula devojka, nedoumice o Bogu i sudbini, prestup i pokajanje…
Ipak, okosnicu ovog romana predstavlja čista, uzvišena ljubav između mlade Varvare Dobrosjolove i starijeg činovnika Makara Djevuškina, siromašnih, malih ljudi. Forma koju je pisac odabrao omogućila mu je da s velikim lirizmom izrazi duševnu lepotu svojih junaka, njihovo mišljenje o raznim pitanjima, njihov međusobni odnos i osećanja. U galeriji raznovrsnih likova koja se otkriva pred čitaocem, većinu čine bedni ljudi poput glavnih junaka. Sve njih spaja potreba da očuvaju dostojanstvo. Ogromno siromaštvo nije uništilo u njima osećanje čovečnosti i časti. Nasuprot njima stoji imućni Bikov, silnik koji se proglašava štićenikom onih koje upropasti i čijoj se volji moraju pokoriti.
Na srpskom jeziku (prema podacima biblioteke Matice srpske) Bedni ljudi prvi put su objavljeni 1888. godine – Pančevo, Knjižara braće Jovanović, prevod Radivoja J. Maksimovića. Od tada pa do danas ovo delo prevedeno je još četiri puta: Bijedni ljudi, prevod Milana Bogdanovića, Zagreb, Narodna knjiga, 1919; Jadnici, prevod Zorke M. Velimirović, Beograd, Savremena biblioteka, 1921; Bijedni ljudi, prevod Ise Velikanovića, Zagreb, Hrvatski štamparski zavod, 1922; Jadni ljudi prevod Radojice Jovićevića, Beograd, Rad, 1983. Svi ovi prevodi doživeli su po nekoliko izdanja, pa su Bedni ljudi objavljeni preko dvadeset puta na pređašnjem srpskohrvatskom govornom području.
Novi pravac u prevođenju nastaje onda kada se očitava jasna potreba za njim. Ako postojeći prevodi estetski i umetnički zadovoljavaju potrebe čitaoca (a prosečan čitalac uglavnom pristupa prevedenom tekstu kao originalu), nema potrebe za novim prevodom. Opet, svaka generacija ima prava, u nekom smislu je i obavezna da dâ svoju „interpretaciju“ najznačajnijih dela. Prvobitno Platonovo razmišljanje o neprevodivosti bilo koje vrste, pa i one s jezika predstava u konkretan, jezički, slikovni i zvukovni izraz, zatim neoplatonovske teze o neophodnosti stremljenja, Geteovo razumevanje prevoda kao osetljivo izlaženje iz svog u jezik originala, kao i savremena Deridina misao o prevodu kao „neophodnoj nemogućnosti“, vode do poznatog zaključka: prevođenje je umetnost gubljenja. Prevodilac svojim radom zapravo daje odgovor na pitanje: šta u ime čega valja žrtvovati? U tome i jeste razlika između uspešnih i manje uspešnih prevoda. Time se razlikuju i prevodioci različitih generacija, i pre svega ako su preveli istog autora, odnosno delo. Prevod nije ništa drugo do interpretacija postojećeg teksta. On nije za sebe, tek pozajmljuje identitet originala, pa tako i ne postoji umesto već u svojstvu originala, kao hibridni tekst. Prevodilac se pre svega vodi sopstvenim jezičkim osećajem i daje svoju interpretaciju kroz intonaciju čitanja kakvu je sam prepoznao, prenoseći dinamiku stilova koje je zadao autor ali „dopunio“ prevodilac, ritmičnost iskaza, simetričnost smisaonih jedinica, dalje kroz odabir nepravilnosti (prevod je dužan biti pre veran nego doslovan), kroz nove nijanse osobina junaka izražene preko značenja sinonima za koje se prevodilac odluči itd. Sa svakim čitanjem književnog dela može se reći da se ono umnožava, jer nikada nije iščitano na istovetan način. Čitanje je u neku ruku preinačavanje. Sa svakim pokušajem prevoda pokazuje se nova građa za čitanje, nude se nove dimenzije teksta. Prevođenje zahteva umeće čitanja, osluškivanja i prodiranja, dar preobličavanja, ali nikako ukroćivanje drugog. Istovremeno podrazumeva radost pronicanja i razumevanja, otkrivanja i saznavanja.
U savremeno doba izdavačkog biznisa prevodilaštvo sve više gubi odlike „visokog zanata“ i zahvaljujući obimnosti dela koja se prevode, sve se češće svodi na bukvalnost. O tome je opširno govorio Gi Debor u predgovoru Društvu spektakla. A književna teorija i teorija prevođenja dolaze do paradoksalnog zaključka da „velika tolerantnost prema bukvalnosti u prevođenju umiruje savest prevodilaca i pomaže da se ponovo uspostavi izgubljena ravnoteža između maksimalnog uvažavanja originala i nagle ambicije tržišta“.
A da je prevođenje delatnost koja nipošto ne isključuje priličan talenat i ne svodi se na uspešno korišćenje rečnika, govori i to što su se njime bavili veliki pisci. Najzad, prva knjiga u kojoj je potpisan Fjodor Mihajlovič Dostojevski, bio je Balzakov roman Evgenija Grande, objavljen na ruskom jeziku 1844. godine. Bila je to svojevrsna proba pera, posle čega je prevodilac spoznao da je kadar da postane pisac.
U naše doba, tržište koje pati od potrebe za što većom količinom objavljenih naslova i što većom brzinom kojom se objavljuju, često ne bira mnogo i ne neguje odabrano i valjano već sve proglašava za „najbolje“. A opet, istovremeno se na zapadu i u SAD najednom pojavljuju prevodi Homera, Ovidijevih Metamorfoza, Vergilijeve Enejide, a takođe je poslednjih godina izašlo nekoliko prevoda Zločina i kazne, Braće Karamazovih, Zlih duhova, Doktora Živaga, što navodi na pomisao da je tržištu ipak potreban ne bolji kvalitet prevoda već literature koja se objavljuje. Ovo je još jedan povod da bez namere za bilo kakvim osporavanjem umešnosti i truda navedenih prevodilaca, te osporavanjem vrednosti postojećih prevoda, kod nas bude objavljeno i pažljivom čitaocu ponuđeno za ovu priliku prvo delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
V. S. R.