Knjige

VRT UŽIVANJA

___________________

ODLOMCI IZ KNJIGE

Oko četiri po podne vratih se u kancelariju. Opušten kao i uvek posle dobre ševe, bio sam raspoloženiji prema Rebeki, koju zatekoh kako se još uvek bakće s računarom. Sigurno ga je sterilisala pre nego što ga je dodirnula.
„Niste ništa našli?“, upitah vireći kroz vrata njene kancelarije.
Ona ne podiže pogled s tastature.
„Upravo štampam jednu kopiju tako da ćete moći da je pročitate“, reče hladnim glasom. „Iz ovoga što sam mogla da vidim, mislim da je interesantno.“
Sačekah još dvadesetak minuta da kopija stigne na moj sto. Beše prilično opsežna. Na prvi pogled ličila je na izveštaj. Međutim, imala je čudan naslov: Alejt.
Pogledah upitno Rebeku: „Šta je ovo?“
„Priča o supruzi slikara Boša. Zvala se Alejt.“
Obično ne psujem dok radim, naročito u Rebekinom prisustvu da joj ne bih davao naknadne razloge za prekor. Međutim, toga dana, čuvši ponovo ime Boš, nisam uspeo da se suzdržim.
„Ma, šta koji...! Opet on.“
Udahnuh duboko pokušavajući da se savladam.
„Je li to biografija?“, upitah okrećući rukopis među rukama.
„Ne baš. Knjiga priča i o fazama nastanka tri velika platna koja čine triptih „Vrt uživanja“, koji je Boš naslikao 1500. godine, a koja se danas nalaze u muzeju Prado u Madridu.
„Ko ju je napisao?“
„Anonimna je. Raspitala sam se misleći da ju je Džuli Bonam skinula s interneta. Međutim, nema je na veb-stranicama, kao ni u knjižarama. Izgleda da nije objavljena.“
„Mogla ju je Bonamova napisati“, rekoh.
Rebeka iskrivi usta. „Sumnjam da je njeno delo. Na zadnjoj strani, posle reči kraj, stoji napisano: Poveravam ti je, čuvaj je.“
„Šta ste drugo našli u računaru?“
„Ništa.“
„Kako ništa?“, ponovih iznenađen.
„Ta priča je jedini fajl u memoriji. Pregeldala sam hard-disk i ne vidi se da su fajlovi obrisani. Mogu sa sigurnošću da potvrdim da Džuli Bonam praktično nije koristila svoj laptop.“
„Njena majka je rekla da je bila zanesena internetom“, primetih. „Kako je moguće da računar uopšte nije bio korišćen?“
„Jedino objašnjenje je da laptop nije bio jedini računar Džuli Bonam.“
Rebeka je mogla biti u pravu. Možda je Džuli Bonam imala i stoni računar, a ko zna šta je s njim. Ali o tome ću misliti kasnije. Najviše me je brinula činjenica da je ime jednog prokletog holandskog slikara iz XV veka iskakalo gde god da zabodem nos. Kao da to nije bilo dovoljno, pored Jana Haselhofa rođenog u istom mestu kao i slikar, i Torkvej se sprema da mu posveti film, Džuli Bonam je prvo čuvala razglednicu s reprodukcijom njegove slike, a sad i ova tajanstvena knjiga koja govori o njemu. Ili, tačnije, o ženi. Nije bilo druge, moraću otići u Holandiju kod brata Jana Haselhofa. Holandska policija još nije uspela da mu uđe u trag, ali imao sam poverenja u njenu sposobnost.
„Ne znam mnogo o tom Bošu. Možete li mi nabaviti neku dokumentaciju pre nego što otputujemo?“, upitah susrećući prvi put Rebekine oči boje lavande.
Ona klimnu glavom. „Kuda idemo, gospodine?“
„U Holandiju“, odgovorih zgrabivši fasciklu s pričom. „Prvim letom sutra ujutro za Amsterdam. Pročitaću dokumentaciju u avionu. Nema potrebe da mi je šaljete večeras na kuću.“
„Želite li i topografski spisak dela?“
Zašto da ne, pomislih dok sam se kretao ka vratima. Ako se neko od njih nalazi u londonskim muzejima, mogao bih skoknuti da ga vidim.
Upravo sam hteo da potvrdim, kad me iznenada jedna misao zadrža.
„Proverite odmah ima li u Nacionalnoj galeriji Bošovih slika“, naredih Rebeki vraćajući se do nje.
Ona je u letu shvatila šta mi je prošlo kroz glavu. Za manje od deset minuta je bila u stanju da potvrdi moje sumnje: „Krunisanje trnovim vencem“, platno veličine 73 x 59 centimetara, koje je Boš naslikao između 1508, i 1509, godine, bilo je jedno od vrednijih dela kolekcije holandskih majstora Nacionalne galerije, zajedno sa Rembrantovim „Autoportretom“ i „Ambasadorima“ Holbajna Mlađeg.
Možda je ovo ključ za razumevanje stalnih poseta Jana Haselhofa muzeju na Trafalgar skveru.
Izađoh iz kancelarije obuzet nemirom i odoh trkom do kuće da pročitam papire. Radoznalost me je već izjedala. Do ovog trenutka za mene je Boš bio samo slikar čudovište. Nejasno sam se sećao njegovih dela, ali praktično ništa nisam znao o njegovom životu. Zašto je dvoje mladih, nešto malo starijih od dvadeset godina, toliko bilo opčinjeno njime?
Pitanje me je mučilo celim putem prema kući. Kad sam se raskomotio u fotelji, s pićem nadohvat ruke, i otvorio Alejt - našao sam odgovor.