Knjige

TELA U POKRETU

____________________
ODLOMCI IZ KNJIGE

Danas mi se brat oženio. Svadba je potrajala do duboko u noć i pošla sam da legnem potpuno izmoždena. Svukla sam znojav sari i istrljala se hladnom vodom s bunara pre nego što ću obući mekani pamučni sari u kome spavam. Stare žene su tumačile horoskop mog brata i njegove neveste, pa su objavile da će ovaj dan, baš ovog meseca, biti najsrećniji, zapravo da će to biti jedini dan koji neće na mladi par navući hiljadu kletvi – i ni najmanje nije važno što je to istovremeno bio jedan od najvrelijih dana u godini. Na staračkim kostima nije ostalo mesa da se rastače u znoju; ubeđena sam da su starice uživale što su naterale mlade da se pate.
Mislila sam da ću makar jednom uspeti da spavam. Dozvoljeno mi je da u čast Sundarovog venčanja popijem malo araka, i plesala sam s ostalim neudatim devojkama. Drugarice mojih sestara su se kikotale i šepurile, sevajući izazovno tamnim očima i vitkim tamnoputim stomacima prema momcima koji su se s pićem smestili pored vrata. Ja sam samo igrala, nije me zanimalo da ulovim nekog muškarca. Ionako se nijedan ne bi ni potrudio da me pogleda, malenu punačku Mangaj oštre kose i ravnih prsa. Igrala sam za sebe, ne za njih. Plesala sam sve dok me stopala misu zabolela, dok u rukama i nogama nisam osetila olovnu težinu.
Plesala sam sve dok nisu otpratili Sundara i njegovu divnu Sušilu u njihovu sobu, sve dok nije pojedeno i poslednje parčence raskošnog svadbenog kolača, sve dok nije otišao i poslednji gost. Tek sam se tada oprala i presvukla, tek tada legla na prostirku od bambusa, nekoliko koraka od svojih sestara što su spokojno pospale. Pa ipak nisam mogla da spavam.
Možda zbog vrućine. Kuća nam je pored okeana, i povetarac obično osvežava naše male sobe, ali te noći od vreline nije moglo da se diše. Sve sam mislila da će zahladiti, a ono je postajalo sve sparnije. Znoj mi je neugodno curio niz grlo, slivao se s grudi u udubljenje među njima, skupljao mi se u trbuhu. Usta su mi se osušila kao usahao list, te sam na kraju ustala da pijem vode.
U kući je vladao muk. Ostavivši za sobom usnule sestre, prošla sam pored sobe mojih roditelja, pa pored bratovljeve. U glavnoj sobi su povenulo cveće i parčići šarene hartije svedočili o protekloj svetkovini. Na kraju sam ušla u prostranu kuhinju moje majke. Bogati nismo, ali kuća nam je ipak jedna od najvećih u selu. I trebala nam je tolika; ja sam najmlađa od osmoro dece i treba mnogo ruku i lonaca da se skuva dovoljno za sve nas. Mesečina je doticala kroz prozor obasjavajući klimavi majčin sto, korpe s belim i crvenim lukom, đumbirom i čilijem, uvek pun krčag s vodom. To je bilo jedno od majčinih pravila – ako se napiješ iz bokala, odmah ga i dopuniš s bunara. Trebalo joj je mnogo pravila da održi mir u kući s pet kćeri i trojicom sinova. Mada ih nismo uvek poštovali.
Uzela sam limenu šoljicu s police i nasula sebi vode iz krčaga. Onda sam je ugledala. Sušila se skupila u najdaljem uglu kuhinje, leđima pribijena uz zemljane zidove, čvrsto skupivši oko sebe jarkocrveni svadbeni sari te je izgledalo da joj se teška svila usekla u svetlu kožu. Prikupila je prevoje zlatotkane tkanine šakama, kojima je čvrsto pritisla otvorena usta. Učinilo mi se da se napreže da ne vrisne, ali nije se ni makla niti pustila glaska od sebe.
Koraknula sam ka njoj. „Sušila?“ Klekla sam joj do nogu. Kolena je bila privukla uz grudi i ja spustih ruku na jedno. „Je li se nešto desilo?“ Bilo je to glupo pitanje, već sledećeg trena shvatila sam da ne zaslužujem odgovor. U drugoj ruci sam još držala šoljicu s vodom, koju joj napokon pružih. „Da li bi htela šolju vode?“
Klimnula je glavom i polako spustila šake. Prinela sam šoljicu njenim usnama i nagla joj je da može da pije. Ispila je pola šoljice jednim dugačkim gutljajem. Onda je uzdrhtala celim telom, mada je voda morala biti smlačena, pošto je odstajala celu noć. Onda je zadrhtala opet, opustivši ruke pored tela, razrogačenih očiju.



*******





Čitav taj stančić kod Hajd parka izgleda kao da je na Cejlonu – na Kilinom malom crno-belom televizoru stoje bronzani svećnjaci, na zidu vise demonske maske i crteži plesačice u sarijima urađeni na platnu. Majklovi pradedovi bili su doseljenici, ali njegova je krv već izmešana, u njoj ima i engleske i škotske. Svoju protivtežu u Kilinom stanu on dodaje papirima rasutim na stolu od borovine, prljavim posuđem u sudoperi, odećom pobacanom na pod u spavaćoj sobi. Majkl uglavnom uči noću kod kuće, isto kao i ona. Kili šuška stranicama, pamti beskrajnu reku medicinskih pojmova. Majklovo pero škripuće niz dugačke listove žutog papira na linije. Studentkinja medicine i student fizike, rade u zajedničkoj tišini. On često ispuni čitave stranice žutog papira a da na njima ne napiše ni reči, jer on živi u svetu ispreturanih slova i simbola. Kad Kili prekine svoj rad da mu proviri preko ramena, dodirujući mu obraz zavesom crne kose, ne razume ni reč od svega što je on napisao. Ali ravnopravni su – i njemu je njen jezik podjednako nerastumačiv.
„Zašto se nisi udala za nekoga s Cejlona?“, pita je Majkl jedne noći; on je u krevetu najpričljiviji. Venčani su jedva nekoliko nedelja i to možda i nije najbolji trenutak za takvo pitanje – ali on je godinama čekao da ga postavi, ili neko slično. Tek je sada, kad je ona naga i ranjiva pored njega, smogao snage da je pita. Ona mu se okreće u naručju da ga pogleda u lice, smeši se. „Zaljubila sam se u tebe.“ Odgovor je istinit i on ga prihvata za tu noć. Samo što to nije jedina istina.


Kili se nije zaljubila odmah; morao je da je progoni. Sedeo je na travi pod drvetom u Hačinsonovom javnom parku i odmotavao sendvič s buterom od kikirikija. Sav se bio udubio u taj posao, iz koga ga prenu smeh, zajednički smeh nekoliko devojaka. Kad je podigao pogled, vide ih gde dolaze od Rajersona, uglavnom bujne plavuše prilično nalik na Kejt, s kojom je bio prethodne dve godine i koja ga je ostavila nekoliko nedelja pre toga. S njima, a ipak malo po strani, bila je i jedna sitna, tanana, tamnoputa devojka, sumnjiva po tome što se jedino ona nije smejala. Ipak se smeškala, popustljivo – šala joj nije bila baš smešna, shvati Majkl, ali joj je bilo drago što su joj prijateljice razdragane. Kosa joj je bila spletena u pletenicu i prikačena na potiljku, dok su sve ostale devojke nosile kratku kosu ošišanu na paž; na njoj je bila dugačka tamna haljina, s dugim rukavima. Među svojim prijateljicama u haljinicama bez rukava vedrih boja ona se isticala kao tamna ruža na livadi punoj poljskoj cveća.
Potom je počeo redovno da provodi pauzu za ručak na tom mestu sve dok nije tačno utvrdio kada ona izlazi s predavanja. To mu je dalo vremena da prikupi hrabrost. Do tada je izlazio samo s belkinjama. Ali iako je znao da njegovi roditelji neće imati razumevanja, Majkl nije mogao da smisli nijedan dobar razlog zbog koga nju ne bi trebalo da izvede – nijedan pravi razlog. Zar ispod kože nismo svi isti? Na kraju joj je prišao i pitao kako joj je ime, i ona mu reče: Kili. Onda ju je pitao da li bi izašla na ručak s njim, na šta ga je pogledala, smetena, i promucala: Ne, žao mi je, na šta su se njene drugarice zakikotale, a Majkl pocrveneo. Dok se udaljavao, ču jednu plavušu kako je prošaputala: Da ne poveruješ! Jesi li dobro? Kao da ju je svojim rečima nekako uvredio, čak napao.
Možda je trebalo da odustane, ali ono što bi ga obeshrabrilo da je reč bila o nekoj devojci poput Kejt, nekako ga je za Kili samo još jače zagrejalo. Oči su joj bile krupne i crne, i na njenom uskom licu izgledale su neodlučno, kao da bi se dale nagovoriti. Udvarao joj se – krao je cveće iz botaničke bašte i donosio joj dok je sedela usred jata svojih drugarica koje su se smejale i zadirkivale ih, sve dok na kraju nisu počele da ga bodre. Obasipao ju je neobičnim komplimentima, čak je i išao u biblioteku da nauči stihove koje joj je posle recitovao. Uporedio ju je s letnjim danom, na šta ih je ona oboje iznenadila prsnuvši u smeh; lice joj se tada otvorilo kao cvet lotosa. Ili je bar on zamišljao da se lotos tako otvara – nikada ga nije video.
Na kraju ju je osvojio; dozvolila mu je da sedi kraj nje, i dalje okružena drugaricama koje su bdele nad njom. Probala je zalogaj njegovog sendviča s buterom od kikirikija, i nije joj se dopao. Ali pristala je da se nađe s njim još jednom. I još jednom. Otac joj uopšte nije dozvoljavao da izlazi na sastanke, a posebno ne s belcima, te su se tako prvi put nasamo videli u potaji. Kad ju je Majkl prvi put poljubio, na mračnom stepeništu u Ekhartu, za časak se potpuno ukipila. Onda su joj se usne pomerile, mekane, pod njegovima; ruke su joj pošle naviše i oslonile se na njegove grudi. Osećao je svoje srce kako udara pod njenim prstima.