Knjige

KUĆA U KAIRU

„Ovo je pre svega roman o ličnim promenama - odrastanju, sazrevanju, starenju, umiranju - koje nas sve čini izgnanicima. Samija Serageldin je predivno dočarala atmosferu Điđinog Kaira.“
Booklist





____________________
ODLOMCI IZ KNJIGE

Praznik žrtve


Za one koji imaju više od jedne kože, postoje mesta gde se dešava tajni čin metamorfoze - neprimetan prelazak na drugačiji način hodanja, umekšavanje ili pooštravanje naglaska. Za one čija prošlost i sadašnjost priradaju različitim svetovima, postoje mesta i vremena koja označavaju prelazak iz jednog u drugi svet, tranziciona čistilišta, kao što su aerodrumi i avioni.
Obratite pažnju na putnike dok ulaze u čekaonicu na aerodrumu, gde ih dočekuju rođaci, prijatelji ili neznanci s visoko podignutim tablama, na kojima je napisano ime firme. Obratite pažnju kako se neprimetno prestrojavamo, prilagođavajući se promeni statusa ili očekivanjima, dok igramo jednu od svojih mnogobrojnih uloga: šefa i deteta, roditelja i ljubavnika, zverke u rodnom mestu ili sitne ribe u velikom gradu. Izranjamo iz tunela i zapućujemo se ka izlazu, kao larva koja se oslobađa čaure, Superemen što izleće iz telefonske govornice; ili se dovlačimo do trake za prenos prtljaga kako bismo uzeli poznati iznošeni kofer s kojim smo krenuli na put.
Ali pravi kameleoni su oni što hodaju po jednom nogom u oba sveta, glatko prelazeći iz jednog u drugi, podešavajući govorni jezik i jezik tela, kalibrirajući raspon ispoljenih osećanja, balansirajući na užetu pravila ponašanja i običaja. Ako se izvede dobro, ovo naoko može delovati lako, ali se cena mora platiti. To nije licemerje, već univerzalni imperativ koji je osnov lepog ponašanja: postupiti u skladu s prilikama, učiniti sve da se ljudi oko tebe osećaju prijatno. Za kameleona, to je uslov opstanka.

***

„Dame i gospodo, za dvadeset minuta slećemo na Kairski aerodrom. Po lokalnom vremenu sada je 4 posle podne. Temperatura vazduha je 22 stepena Celzijusa. Molimo vas da vežete sigurnosne pojaseve i vratite sedišta u uspravni položaj. Podsećamo vas da pripremite pasoše i popunite ulazne kartone i carinske deklaracije.“
Zurim u obrazac ispred sebe. „Razlog posete: posao ili zadovoljstvo?“ Suviše uprošćeno pitanje za ovako komplikovan svet. Koji je razlog moje posete? Šta da napišem kada je odgovor: vratila sam se po ono što mi pripada? Da otkrijem da li je još moje. Da pronađem dvoje dece koje sam ostavila za sobom kada sam pobegla pre deset godina: jedno je moj sin, a drugo je devojčica koja sam nekad bila. Budućnost i prošlost. Negde između njih je rešenje - odgovor na pitanje: gde pripadam? Koje je prirodno stanište ovog kameleona?
Vezujem sigurnosni pojas i osmehujem se sedom paru iz Minesote pored sebe; primećujem da stiskaju jedno drugom čvornate ruke. Ćaskali smo o skijanju i hokeju. U jednom trenutku su me pitali odakle sam, a ja sam rekla istinu - da živim u Nju Hempširu. To nije zaobilaženje istine, nije čak ni otpor prema mogućnosti da me svrstaju u određenu kategoriju. Jednostavno, svaki moj odgovor bio bi nepotpun i varljiv, tako da je ovaj podjednako dobar - ili loš - kao bilo koji drugi.
Točkovi dotiču tle i motori počinju da rade u obrnutom smeru, uz snažnu tutnjavu dok avion juri niz pistu, a zatim klizi pre nego što se zaustavi. Avionom se razleže aplauz; egipatski putnici uvek tapšu, bez obzira da li je sletanje proteklo neugodno ili glatko. Koliko izraz učtivosti prema pilotu, aplauz je i način na koji pripadnici jednog fatalističkog naroda čestitaju sebi što su na sigurnom. Hamdilah 'alsalama. Stigli smo kući.