Knjige

ISTRAJNOST

______________________

ODLOMCI IZ KNJIGE

U pet časova po podne izdato je naređenje da se brod napusti. Za većinu ljudstva pak naređenje je bilo izlišno; svima je bilo jasno da je sa brodom svršeno i da je vreme da se odustane od njegovog spasavanja. Niko nije pokazivao strah, čak ni sumnjičavost. Borba je trajala tri dana bez prestanka, i izgubili su je. Poraz su prihvatili skoro bez ikakvih osećanja. Naprosto, bili su preumorni da bi to doprlo do njih....

...Čitava ledena površina se kretala haotično, poput delića ogromne slagalice koja seže u nedogled, a čije delove gura i drobi neka nevidljiva ali nadmoćna sila. Utisak titanske snage bio je pojačan time što nije bila užurbana, već odlučna i odmerena. Gde god bi se dve masivne sante susrele, došlo bi do sudaranja i mlevenja, da bi se nakon nekog vremena, pošto nijedna ne bi popustila, počele uspinjati, tromo i često podrhtavajući od nemilosrdne sile koja ih gura. Desilo bi se i da najednom stanu, kao da nevidljiva sila gubi interesovanje za pomeranje leda. Češće bise, ipak, desilo da sante - široke uglavnom oko tri metra - nastave da se uspinju sve dok jedna ili obe ne prepuknu i prevale se brazdajući okolinu svojim pritiskom...

...Opšti osećaj olakšanja nakon napuštanja broda obuzeo je sve ljude - izuzev jednog, koji je to posmatrao sa šireg gledišta. Bio je to jedan stamen čovek, širokog lica i velikog nosa, a govor mu je bio pritisnut irskim naglaskom. Sve vreme dok su napuštali brod on je stajao manje-više po strani od sve te opreme, pasa i ljudi.
Zvao se Ernest Šaklton, a dvadeset i sedam ljudi koji su na njegove oči tako neslavno napuštali zlosrećni brod bili su članovi njegove impreijalne ekspedicije.
Bio je to dvadeset sedmi oktobar 1915. Brod se zvao Istrajnost. Bili su pozicionirani na 69°5' južno i 51°30' zapadno - duboko u ledenoj pustoših pogubnog Vedelovog mora na Antarktiku, na otprilike pola puta do Južnog pola, i na oko 1 900 kilometara od najbližeg ljudskog naselja.
Nema mnogo ljudi koji su iskusili breme odgovornosti kakvo je pripalo Šakltonu u tom trenu. Premda je zacelo bio svestan koliko je očajna bila situacija u kojoj su se našli, zasigurno nije mogao ni naslutiti psihičke i emotivne napore koji su stajali pred njima, ni grčevitu borbu niti patnju kojoj će biti izloženi.
Gledano s praktične strane, bili su sami usred smrznutog antarktičkog mora. Bližila se puna godina otkako su poslednji put bili u dodiru s civilizacijom. Niko u spoljašnjem svetu nije mogao znati da su u nevolji, a još manje gde se nalaze. Nisu imali radio-predajnik kojim bi dozvali moguće spasioce, a čak i da su uspeli da pošalju SOS signal, ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da bi spasioci uspeli da ih pronađu. Bila je to 1915, i nisu postojali helikopteri, snežna vozila ili pogodni avioni.
Tako njihova muka beše ogoljena i užasno jednostavna. Ako žele da se izbave - moraće sami da porade na tome.