Knjige

GOSPODARICA NIČEGA

ODLOMAK IZ KNJIGE

Baš u tom trenu neka ogromna žena nalete na nas i natera mene i dečaka da se maknemo s ulice i pribijemo uz vrata malog butika. Stvarno, reče dečak, ljut. Ali ništa me ne može naljutiti na ovaj dan, dan kad ću konačno imati svoj sopstveni šešir. Pevušim u sebi dok tražim svoj šešir među stvarima u izlogu. Hajde, reče dečak i povuče me za ruku. Ovo nije prodavnica šešira. Sačekaj!, rekoh pokazujući prstom u izlog, pogledaj. Bože dragi, prošaputah, dođite, budite moje. Dečak pogleda u šta pokazujem. Pa to su naočare za sunce, reče mi kao da se obraća imbecilu. Ali ja pljesnuh rukama i gurnuh vrata pre no što me dečak spreči da ih otvorim. A smrt?, reče dečak pokušavajući da nogom zatvori vrata, kako ćemo odagnati smrt? Odgurnuh ga. Iskreno, rekoh, zar moraš sve da shvataš bukvalno? Očigledno je da će naočare za sunce odagnati smrt isto tako lepo kao i bilo koji šešir.
Naočare za sunce imaju stakla boje ćilibara i jednom kad sam ih probala odbijam da ih skinem. Iznenadih se sebi u ogledalu, udaljih se, a onda se ponovo vratih i trgnuh se, pretvarajući se da sam naletela na potpunu neznanku. Izgledam fantastično. Drugo je biti objektivan, ali stvarno. Dečak izbroja novčanice. Dobro, ali ne možeš kupiti i šešir, reče pružajući novac preko pulta. Nemamo dovoljno novca i za naočare i za šešir. Baš me briga, rekoh mu i spotakoh se, mnogo su bolje od tamo nekog glupog šešira. Naočare su obojile grad u neku iznenađujuću boju između narandžaste i žute, ali opet, Rim je uvek delovao žućkasto.

---------------
U dva i deset majka odlazi da pokupi dečaka iz škole. U našoj sobi, obuvam cipele i uzimam Edmundov ručni sat. Dok silazim u kuhinju kopče na cipelama klaparaju. Edmundov brat će se vratiti pun priča o novim drugarima i eksperimentima, pravim, sa lakmus papirom i limunom. Nikada se neće setiti da smo zajedno imali našu prodavnicu nauke u kojoj su se okupljali najčuveniji ljudi i pili kafu. Kuhinja je prazna. Vani Edmund ispituje baštovana o mojoj mreži za leptire. Baštovan lenjo oteže reči, što me izluđuje.
Na gornjoj polici u špajzu pronalazim metalnu kutiju punu para. Izvadih pregršt novčanica i strpah ih u torbicu, sa Edmundovim satom i dečakovom zelenom sveskom. Vratih kutiju natrag na policu, a onda promislih, vratih je i uzeh još koju novčanicu. Edmundove slike doneće im na hiljade lira. Doći će kolekcionari iz cele Evrope. Njih troje i njihov baštovan neće imati novčanih problema. Biće bucmasti i zadovoljni.
Kraj čiviluka, pored ulaznih vrata, razmišljam da uzmem štap, kišobran i, ne znam iz kog razloga, grablje. Naočare mi klize niz nos dok uvlačim ruke u kaput i primorana sam da ih gurnem gore još nekoliko puta pre nego što pronađoh pravi ugao u kom moram da držim glavu, nakrivljenu, tako da mi naočare ne spadnu. A onda otvorih vrata. Škripe moćno kao vrata nekog starog zamka. Tamo je, taj spoljašnji svet o kome pričaju. Preskočih dve stepenice u jednom mahu i brzim korakom se uputih dugačkom stazom koja vodi u grad. Imaću dosta vremena da zaobiđem školu pre nego što se majka vrati sa dečakom. Kladim se da ga je odvela u poseban kafić na kanole. On će joj čavrljati o svojoj novoj školi, onako kao što je nekada čavrljao sa mnom o bezbroj stvari. Neće mu dati da pije kafu i biće joj žao zbog toga. Dvadeset koraka niz prilaz i zastadoh, pa odjurih natrag u kuću. Uleteh na vrata, sruših kapute i marame sa čiviluka i pobacah ih u stranu dok ne nađoh ono za čim tragam. O da, mamin šešir. Otkinuh ukras od ruža sa oboda i posadih šešir čvrsto na glavu. A zatim izađoh još jednom, zalupivši vrata za sobom. Zvuk mi se veoma dopade, pa otvorih vrata i zalupih ih još nekoliko puta. A onda krenuh istim putem, niz dugačku stazu. Uputih se na sever, prema Rimu. To jest, u pravcu za koji mislim da je sever.