Knjige

KAO VUK

ODLOMCI IZ KNJIGE


Tri veka ranije (decembar 1651)


Četiri muškarca su u redu, jedan po jedan, silazili niz stazu pazeći da se ne okliznu na staklaste naslage leda izišući belu gustu paru koja je ostajala zaleđena u vazduhu.
Samo su njihovi koraci, njihovo teško disanje, kletve koje su izgovarali šapatom pri svakom proklizavanju i poneki krik gavrana narušavali tišinu šume. Drveće, stene zahvaćene mahovinom, zemlja otvrdla od leda, grmlje zarobljeno injem, sve je bilo nepomično, kao da je mrtvo, ili ukočeno od straha zbog tog bučnog i drskog prolaženja. Planina je spavala svojim zimskim snom, ili možda čekala.
Nije bilo boja, samo su se crna stabla smenjivala sa beličastim snežnim grudvama, pod nebom ujednačene sive nijanse. Kada, za jednom krivinom, pred Bitanginim očima bljesnu crvenilo gustih svetlucavih bobica, ne umede da odoli iskušenju da ubere punu šaku.
- Ako ih pojedeš - reče mu Medved - vrištaćeš od bolova u stomaku i povraćaćeš žuč.
Mladić ih baci i pognu glavu. - Nisam hteo da ih pojedem - reče. - Znam da ne valjaju.
Na čelu kolone, Crveni stade i okrenu se unazad. - Zaustavimo se ovde - naredi.
Neko vreme ostaše nepomični, na nogama, otvorenih usta, kako bi uskladili disanje.
Zatim se, kao na znak, sva četvorica oslobodiše bisaga koje su nosili na leđima i malih kopalja sa gvozdenim vrhom koja su ima bila naslonjena na ramena, pa sedoše.
Galjoto baci arkebuzu u podnožje nekog stabla, zakašlja se i ispljunu taman ugrušak. - Kosti su mi slomljene - požali se. - Od jutros hodamo. Izvuče čuturicu iz džepa, otpi gutljaj i upita Crvenog: - Da li imaš predstavu gde smo?
Čovek koji je nosio to ime zbog riđe kose i brade iste boje, klimnu glavom. - Ja uvek znam gde sam. Nikad se nisam izgubio u životu.
- Ja mislim da smo otišli predaleko - progunđa Medved. - Možda van poseda Velikog vojvode.
Crveni se zasmeja. - Tvoje trule noge ne bi uspele ni da te odnesu preko granice. Vidiš one planine dole? - upita pokazujući na taman venac koji se naslućivao kroz granje drveća. - A, vidiš li ih?
Medved slegnu ramenima suviše umoran čak i da okrene glavu da pogleda.
- E pa, one takođe pripadaju Velikom vojvodi. S njihove druge strane vlada papa, bog ga uzeo.
Bitanga, neodlučan kao da se plaši da ne kaže nešto neprikladno, promrmlja: - Ima još dosta do večeri.
- Tim bolje - reče Crveni. - Tako ćemo imati vremena da pripremimo sve kako treba. Ako je mesto dobro, a ja verujem da jeste, moraćemo da napravimo prilično duboku rupu.
Medved zavrte glavom. - Zemlja je tvrda kao kamen. Zaleđena je sve dole do pakla. Biće to kao kopati granit.
- Može biti - složi se Crveni. - Sada povratimo dah, pojedimo nešto, a posle ćeš videti da će ti prijati da radiš lopatom. Kopaće ti se kad znoj počne da ti kapa.
Galjoto se nasmeja i ponovo zakašlja.
- Da zapalimo vatru? - upita mladić. - Sanjam je otkad smo pošli.
- E pa nastavi da je sanjaš - reče Crveni. - Ne smeju da nas vide ni čuju, treba da nestanemo, stopimo se sa zemljom, postanemo nemi kao drveće i nevidljivi poput duhova. Kakva vatra.
Bitanga pognu glavu pomirljivo. Pantalone su mu bile vlažne, stopala smrznuta, a lice ga je štipalo kao da su ga napale ose. Za vatru bi prodao majku, ali reče samo: - Razumeo sam.
Zatim među muškarcima nastupi tišina.