Knjige

ŠOLJICA ČAJA

____________________

ODLOMCI IZ KNJIGE

***
Mlada žena je stajala pod uličnom svetiljkom. Na prvi pogled bilo ju je teško uočiti zato što je stajala u senci, a vazduh i ulica stapali su se u sivilu i vlazi izmaglice koja se dizala sa zemlje, kiše i noći što se bližila. Bio je sumrak. Kišica je sipila.
Jedan muškarac joj priđe i poče da je saleće. Trgla se. Odmahnula je glavom i ustuknula. Ne razmišljajući više o njoj on podiže ruku da zaustavi taksi, koji mu odmah stade. Privijajući uz sebe tanki džemper, slabu zaštitu od kiše, ona se odmače od ivičnjaka da je taksi, dok je kretao, ne isprska prljavom vodom.

***

U istoj ulici, sasvim drugačiji prizor. U antikvarnici čuvenoj po tome što su se u njoj mogli naći isključivo predmeti velike vrednosti i pošiljke iz Evrope i na čijim policama nikada nijednom zrncu prašine nije dozvoljeno da se zadrži, jedna žena neznatno starija od one pod uličnom svetiljkom stajala je ispred vitrine s robom. Zvala se Rozmeri Fel. Bila je savršeno odevena. Taman kosa joj je padala oko lica iako ju je ujutru dobro pričvrstila. Međutim, bila je tako gusta da je nikakav trud, naročito po vlažnom vremenu, nije mogao sprečiti da joj se, nekoliko časaka kasnije, ne raspe meko oko lica. Sviđalo joj se kako to izgleda i ponekad, kada je želela da ostavi utisak da razmišlja o nečemu, igrala bi se jednim uvojkom na čelu. Držala se nemarno, gotovo nezainteresovano, nije skinula ni rukavice ni kaput, kao da još nije odlučila hoće li se zadržati dovoljno da uopšte razmotri bilo šta. Gospodin Renkvist, vlasnik antikvarnice, predusretljivo je obigravao oko nje.
„Vidite, ja volim svoje stvarčice“, rekao je prituljenim glasom, s puno poštovanja, dok je čekao njenu reakciju. „Radije se ne bih razdvajao od njih nego da ih prodam nekom ko nema tako“ - napravio je pokret rukom, a Rozmeri nije mogla da ne primeti prsten od svetlozelenog žada na njegovom domalom prstu - „istančan ukus, što je prava retkost.“
Odmotao je maleni kvadrat od plavog somota i poravnao ga vrhovima belih prstiju na staklenom pultu. Kutija koju je čuvao za Rozmeri bila je tako fino emajlirana da je izgleala kao zapečena u glazuri. „Ovo sam sačuvao za vas.“
Na poklopcu kutije sićušna prilika je stajala pod procvetalim drvetom. O granu je bio okačen šešir ukrašen zelenim trakama, ne veći od latice geranijuma, a nad glavom tog stvorenja lebdeo je kao anđeo čuvar jedan ružičasti oblak. Rozmeri skide dugačke rukavice da pažljivo razgleda kutiju.
Zatim spusti kutiju nazad kao da je nije zanimalo ništa sem da je pogleda. Časak kasnije reče: „Lepa je.“ A onda, vrlo nemarno, upita: „Pošto je?“
U prvi mah g. Renkvist kao da nije čuo pitanje, ili je možda razmišljao o ceni. „Za vas...“ Nagnuvši se napred odgovorio je šapatom, kao da bi bilo nepristojno da o tome govori naglas.
Napravila je grimasu, a zatim je najdenom izgledala neodlučno. Zurila je u nekakvu staklenu figuricu na polici tačno iznad njegove glave. Uzela je rukavice i počela da ih navlači. A onda, kad se već spremila za odlazak, reče: „Izgleda da nemam izbora“, pošto joj je nešto drugo u vitrini zapalo za oko.
Primetivši šta joj je privuklo pažnju, Renkvist bez ijedne reči pažljivo izvadi predmet iz vitrine i spusti ga na staklo ispred nje. Bio je to nož za otvaranje pisama, jednostavan a ipak ukrašen, zlatan, s finim srebrnim radom. Odmerila mu je težinu u ruci. Sečivo mu je bilo tanko i oštro kao brijač. Uhvatilo je svetlost iz lampe iznad pulta i načas zasvetlucalo.
„Uzeću i ovo“, reče Rozmeri i nasmeja se. „Od njega će bar biti neke koristi.“
„Naravno. gospođice Fel“, reče Renkvist dok je pažljivo stavljao porcelansku kutiju u somotsku kesicu. Perom od sedefa diskretno je naškrabao brojku na parčetu hartije i okrenuo papir ka njoj.
Iznos je bio pozamašan. Ponekad je umela da bude prava rasipnica. Čemu bi novac inače sluđio ako ne da čovek s vremena na vreme ugodi sebi?
Rozmeri klimnu glavom i izvadi čekovnu knjižicu iz tašne. Ispisala je ček, iscepala ga iz čekovna knjižice i nošalantno ostavila na pultu.
Gledala je Renkvista kako vešto umotava somotsku kesicu i nož za otvaranje pisama u smeđu hartiju. Njegove bele ruke bile su zapanjujuće spretne. Na ovom mestu nikad nije razbijena nijedna dragocenost.
Dodao joj je paket i blago se poklonio. Ove bi predmete zauvek čuvao za nju, sasvim izvesno. Dok je otvarala vrata, zvončići na dovratku diskretno su zazveckali.
Kiša je i dalje padala, a Rozmeri kao da nije marila za nju dok je išla ka obližnjoj cvećari. Para iz šahtova mešala se s maglom doprinoseći turobnosti grada.
Pod uličnom svetiljkom na uglu još se ocrtavala ona ista prilika. Rastojanje između te dve žene i sudbina dodeljena rođenjem nisu bili jedino što ih je razdvajalo.