Knjige

NEDELJNO JUTRO

ODLOMCI IZ KNJIGE

Stvarno nikad nije razumela šta znači pristojnost”, rekla je Betsi Oven udaljivši se od prozora u jednom okretu, kao da ju je sama suknja nosila po podu. Tu, u toj jednoj ublaženoj izjavi bilo je sadržano sve, jasna presuda svemu što se Lizi Karsvel ikad nadala da će biti i potvrda da se iza naizgled bezazlenog čina kome su sve prisustvovale krije neka priča.
U tom trenutku Meri se pitala ne bi li, da Betsi ništa nije rekla, ili da bar to nije rekla tako kao što jeste, to jednostavno prošlo, nestalo, ako vam se tako više sviđa, utonulo u nejasni blesak trenutka, kao ono što vidite i odmah zaboravite, a ne kao one oštre slike koje kao parče polomljenog stakla ostanu zauvek usečene u sećanje, tako da će se posle toga svaka od njih, kad god vidi Lizi Karsvel, setiti jutra kad su je ugledale kako izlazi iz hotela Gramersi park.

Zazvonilo je još jednom, kao da je neko legao na zvono.
„Ja ću otvoriti”, rekla je Klara, „samo vi jedite.”
Klarina majka uvek je volela kad bi Klarine drugarice svratile i znala je da će joj nedostajati smeh iz kuhinje, šapat, zvuk njihovih koraka na stepenicama, kao da su mali slonovi, ali Edvard Hart, Klarin otac, nikada nije voleo da im neko remeti nedelje.
Najverovatnije je Meri Nel, mislila je Klara. Meri je imala običaj da upadne nenajavljena, jer je, kako se činilo, većinu vremena provodila radoznalo lutajući gradom. Otac nije preterano mario za Meri Nel, iako je na ramenima nosila prilično pametmu glavu, u poređenju sa ostalima.
Klara je bila srećna, isprva, kad je otvorila vrata a ispred je stajao Bili. „Zdravo, Bili.”
„Klara...” Glas mu je zvučao čudno. A kad ga je bolje pogledala, izgledao je uznemireno, razbarušeno, košulja mu je bila izgužvana, leptir-mašna nakrivljena, koža rumena, kao da je previše popio prošle noći. (Jeste, naravno, veći deo večeri provela je tamo. Možda nije trebala da ode sa zabave, trebala je da ostane s njim sve do kraja.) Bio je neobrijan. Nimalo nije ličio na nekoga ko je došao da se udvara.
„Bili, mama i tata još doručkuju. Počeli smo – malo kasnije. Jesi li dobro, Bili? Bled si. Hoćeš da odemo u biblioteku? Hoćeš li malo – kafe?” Shvatila je da previše priča i da mu ne pruža priliku da odgovori. „Sigurna sam da ima dovoljno hrane ako hoćeš da doručkuješ. Mama je ispekla hlepčiće. Jesi li dobro, Bili? Izgledaš kao da uopšte nisi spavao? Bili, tako me čudno gledaš.”

Išli su ulicom i skrenuli levo, seća se. A onda su prešli još ulicu ili dve. Sve je izgledalo isto.
Džefri je ušao u u prodavnicu peciva i kupio im kafu. Ako bude mogla da nađe prodavnicu peciva, pratiće njenu putanju odatle. Tu je, na uglu, mala tenda na plavo-bele pruge. Ne, nije to ta. Možda ide paralelnom ulicom, a zapravo treba da ide ulicom koja je pod pravim uglom u odnosu na Senu.
Koračala je polako, proučavajući fasade zgrada, pokušavajući da odredi onu za koju je mislila da je Lizi ušla u nju, i naletela je pravo na jednog starca čija je jakna mirisala na duvan s ukusom višnje i koji ju je podsetio, na trenutak, na njenog oca. Otac bi joj najverovatnije rekao da ne treba da se meša.
Kamena zgrada bila je siva i arhitektonski neimpozantna, ali Meri je oklevala kraj vrata i shvatila je, ne znajući u potpunosti zašto, da se plaši susreta, kao da je slutila da će možda saznati nešto što nije želela da zna.
Treba li da joj ponudi pomoć? Ako je ono bila Lizi Karsvel i ako je sama u Parizu, zar Meri ne bi trebala da joj ponudi pomoć? Ne, njeno je da joj ukaže na pravi put. Lizi je najverovatnije očajna i nije u stanju normalno da rasuđuje. Ako joj Meri ponudi pomoć dok joj bude ukazivala na greške, Lizi će uvideti gde je pogrešila. Mora. A šta ako je Lizi nemoguće promeniti. Ako je ono uopšte bila Lizi?
Vrata nisu bila zaključana. Zaškripala su malo na šarkama kad su se zanjihala ka dvorištu, koje nije bilo neugledno kao što je očekivala. Ni najmanje. Kao da je siva fasada zgrade služila samo da prikrije prelepo dvorište koje se skrivalo unutra. Zidovi su bili preplavljeni grančicama cveća, iz mnogobrojnih kamenih ćupova prelivalo se bujno cveće, kamene klupe su mamile, iz smešne zmajeve glave voda je tekla u fontanu, a kraj nje je kip belog anđela nosio kadicu za ptice na krilima. Meri se osećala kao da je zakoračila u dvorište stare bogataške porodice.
Popela se kamenim stepenicama u zadnjem delu dvorišta, koje su vodile do broja pet. Oklevala je, a potom upotrebila gvozdeni zvekir izliven u obliku zmajevog lica. U početku nije bilo odgovora, a onda su se začuli koraci. Potom bujica francuskih reči mlade žene koja je potom otvorila vrata. Prestala je da govori u trenutku kad je videla ko je na vratima. „Meri Nel,” rekla je trezveno, kao da ju je očekivala sve vreme. Nije bila gostoprimljiva, niti primetno srećna što je vidi, ali nije bila ni iznenađena što je Meri tu. „Pretpostavljam da treba da te pozovem unutra.”



„Mora da ti – ovo teško pada”, rekla je Meri kolebljivo.
Osećala je da joj duguje izvinjenje. Zaustila je da joj se izvini i ponudi pomoć – možda je Lizi bio potreban novac, ili samo prijatelj – kad je začula glas nekog muškarca u hodniku.
Lizi je otišla da otvori ulazna vrata i on je uskočio u dnevnu sobu. „Draga, treba da požurimo. Zakasnićemo.” Bio je to Džefri Rajs. I iz nekog razloga, Meri nije mogla da pojmi, ne u početku, da on zove Lizi Karsvel draga.
„Meri...” Zastao je kad ju je ugledao. „Nisam očekivao da ću te videti.”
„Ni ja tebe”, rekla je. „Izgleda ima mnogo toga što nisam znala. Hoćeš li me izviniti”, obratila se Lizi, „Trebalo bi da pođem.”

Neće plakati. A i zašto bi plakala. Je li pogrešno protumačila toliko mnogo znakova? Kako je bio brižan prema njoj, kako joj je mazio kosu usred razgovora, kako ništa nije smerao kad ju je budio usred noći jer mu je trebao prijatelj. To je bilo to. U njoj je video samo prijatelja. Ne. Prijatelji ne maze kosu jedno drugom i ne dodiruju jedno drugom lice usred neobaveznog razgovora. Prijatelji se ne ljube, zar ne? Ali je li on nju poljubio? Ne otkad su došli u Pariz.
Pretpostavljala je da će proći samo jedan blok pre nego što je Džefri sustigne. Da će se izviniti, pokušati da objasni, možda će čak reći da je sve bila greška. Ona će biti dostojanstvena. Barem, pred njim. Ali kad se osvrnula da pogleda, njega nije bilo iza.
Pitala se šta će joj ostali reći? Ako je budu sažaljevali, predložiće joj da se ošiša ili da kupi novu haljinu, reći joj da će se osećati bolje? Nije se osećala bolje. Obrazi su joj brideli kao da ju je neko ošamario. Pogrešno shvatiti toliko toga. Sve je to imalo veze sa – kako je to ono Bili rekao za ženskog imitatora – trompeuse apparence, što u umetnosti označava lažnu perspektivu, a u životu znači: ne onako kako izgleda.