Knjige

RAFAELOVIM TRAGOM

ODLOMCI IZ KNJIGE


Jednog zanosnog prolećnog dana 1506. izuzetnog mladog italijanskog slikara po imenu Rafaelo Santi pozvali su u veličanstvenu vojvodsku palatu u njegovom rodnom Urbinu. Tamo će, u prisustvu izveštačenih dvorana, primiti od vojvode Gvidobalda porudžbinu koja će mu promeniti život. Rafaelu su bile tek dvadeset tri godine, živeo je samo zato da se istakne kao umetnik i bio je gladan priznanja i slave. Iza njega su se protezale godine tegobnog šegrtovanja: otkako je stasao dovoljno da drži četkicu, Rafaelo se posvetio umetnosti i postepeno usmeravao svoju prerano dozrelu darovitost ka mogućnostima uzvišnjeg stvaralaštva. Ali sada su se pred njim poput ogromne zlaćane zastave razvijali čast, slava i besmrtni ugled.
Autoportret koji je naslikao nedugo pre toga prikazuje bledog mladića krotkog lika, sedefaste kože zasenčene tamnim ovlaženim uvojcima, na usnama nežnim kao devojačke samo najlakši mašak brčića. Ali ta isprazna lepota portreta je izmišljena. Ona ne pokazuje ništa od izvanredne snage i odlučnosti Rafaelovih slika, ni nagoveštaj onog umešnog manipulisanja moćnim pokroviteljima i plaćeničkog karijerizma koji je u njemu bez sumnje bio razvijen već u ovom stadijumu. Rafaelo je širio oko sebe snažan zadah častoljubivosti; znao je da će dospeti daleko, možda i do samog vrhunca svoje profesije. Ali čak ni on, ni u svojim najslavohlepnijim trenucima, nije mogao ni da zmisli da je prispeo na samu ivicu umetničke zrelosti koja će ga uzdići do smrtnog boga italijanske renesanse. U narednih petsto godina njegovo ime će biti proslavljeno širom sveta.
U palatu su ga pustili kroz isklesanu kamenu kapiju. Sprovela ga je pratnja vitezova pod oklopima, zveckajući gvožđurijom dok su prolazili dvorištem s prekrasnim stubovima, uz kameno stepenište, pa kroz niz zasvođenih hodnika, dvorana i odaja. Dopratili su ga pored plemića i poslanika, koji su ukočeno čekali u stavu krute zvaničnosti, do samog sedišta moći. Konačno je stajao pred Gvidobaldom Montefeltrom, vojvodom od Urbina i vladarem jednog od najmoćnijih dvorova u Italiji.
Vojvoda je o Rafaelu imao visoko mišljenje i ovog je izvrsnog mladog slikara izabrao s velikom brižljivošću. Tog prolećnog jutra, uz muziku pera koja su na pergamentu zbrajala dukate, vojvoda je od Rafaela naručio da mu naslika svetog Đorđa i zmaja. Presudno je, objasnio je Gvidobaldo, da mu to bude najbolje delo koje je dotad naslikao. Taj dragulj među slikama, taj portret velikog, romantičnog, plemenitog junaka biće poslat u Englesku kao dar Henriju VII.