Knjige

TUMAČENJE UBISTVA

___________________

ODLOMCI IZ KNJIGE

Tumačenje ubistva


Početkom dvadesetog veka Njujork je trpeo arhitektonske grčeve. Ogromne kule zvane neboderi uspinjale su se jedna za drugom; ljudska ruka nikada nije gradila nešto toliko visoko. Gradska elita je 1908, na otvaranju Ulice Liberti, pljeskom pozdravila izjavu gradonačelnika Maklelana da je zdanje od četrdeset sedam spratova crvene cigle i maltera najviša građevina na svetu. Osamnaest meseci kasnije, gradonačelnik je morao da obavi istovetnu ceremoniju presecanja vrpce pri otvaranju pedesetospratne kule Metropoliten u 24. ulici. Međutim, i u tom trenutku već se pripremalo gradilište za zastrašujući pedesetosmospratni zigurat gospodina Vulvorta u centru grada.
Ne može se poreći uloga simbola muškosti u svemu tome. Nesaglediva zdanja nalik kulama, ukrašena krestama poput petlovih glava, dokazivala vladavinu ambicija, špekulacija, takmičenja, želje za dominacijom, pa čak i požude, usmerenih ka visini, veličini, i naravno – novcu.
Balmoral, na Bulevaru – Njujorčani su u to vreme Brodvej od 59. do 155. ulice nazivali Bulevar – bio je sa svojih sedamnaest spratova viši i raskošniji od ijedne zgrade za stanovanje. Njegova četiri krila zauzimala su čitav gradski blok. Predvorje s rimskom fontanom, u kojoj su se praćakale foke, sijalo je od belog mermera iz Karare. Lusteri svakog apartmana bili su od iskričavog muranskog stakla. Najmanji stan imao je osam prostorija, a najveći četrnaest spavaćih soba, sedam kupatila, ogromnu balsku dvoranu visoku šest metara i prostorije za poslugu. Mogao se iznajmiti za užasavajuću sumu od 495 dolara mesečno.
Sa spoljašnje strane Balmorala četiri betonska luka visoka četiri metra, po jedan u svakom uglu, bili su kruna krovova – i zapravo su služili kao prozori spavaćih soba poslednjeg sprata, tako da bi bilo ko, da se nađe spolja ispred tih prozora, mogao prisustvovati mnogim kompromitujućim scenama. Zaista, 29. avgusta, u nedeljno veče, pogled kroz prozor Alabasternog krila bio bi potpuno zaprepašćujući. Jedna vitka devojka izuzetno skladne građe stajala je unutra, skoro naga, obasjana desetinom treperavih sveća. Zglobovi joj behu svezani iznad glave, a vrat pritegnut muškom belom svilenom kravatom koju je jedna čvrsta ruka upravo prejako stezala, gušeći devojku.
Čitavo joj se telo sijalo od znoja po nepodnošljivoj avgustovskoj vrelini. Duge noge bile su joj gole, kao i ruke. Elegantna ramena takođe nisu bila previše zaogrnuta. Devojka je gubila svest. Pokušala je da progovori. Imala je na umu neko pitanje – jednog trena ga je bila svesna, sledećeg ne. Potom ga se opet prisetila: „Moje ime“, prošaputa. „Kako se ja zovem?“

*****

Bio sam u iskušenju da je hipnotišem. Očito je bila podložna sugestiji. Ali Frojd je nedvosmisleno odbacivao hipnozu. Nekada je to bila jedna od najkorištenijih tehnika, ali posle je Frojd otkrio da hipnoza ne daje trajne rezultate niti pouzdanu vezu s pamćenjem. Učinilo mi se, međutim, da ću moći bezbedno da primenim tehniku koju je Frojd primenjivao nakon odbacivanja hipnoze. To je dovelo do proboja.
Rekao sam Prišili da ću joj staviti dlan na čelo. Ubedio sam je da postoji sećanje koje se bori da izađe napolje, sećanje krajnje važno za sve što mi je rekla, bez koga ništa ne možemo razumeti. Rekao sam joj da dobro zna o čemu se radi, čak i ako ne može to da iskaže, i da će ta misao biti jasna čim joj položim dlan na čelo.
Učinio sam to uz dozu nesigurnosti, jer je moj autoritet bio doveden u pitanje. U slučaju da postupak omane, bio bih u gorem položaju nego ranije. Ali sećanje se zaista javilo, baš kao što su Frojdovi spisi pretpostavljali, u istom trenutku kada je Prišila osetila pritisak moje ruke na glavi.
„O, doktore Jangeru“, uskliknula je, „videla sam je!“
„Šta?“
„Merinu šaku.“
„Merinu šaku?“
„U kovčegu. Bilo je užasno. Naterali su nas da je posmatramo.“
„Nastavi“, rekao sam.
Prišila nije progovarala.
„Nešto u vezi s njenom rukom nije bilo kako treba?“, upitao sam.
„O ne, doktore. Bila je savršena. Imala je divne šake. Prekrasno je svirala klavir, za razliku od mene.“ Prišila se borila s nekim osećanjem koje nisam mogao dešifrovati. Bio sam uplašen bojom njenih obraza i čela – bili su skoro skerletni. „I dalje je bila toliko lepa. Čak i u kovčegu bila je divna, u somotu i belom drvetu. Ličila je na Uspavanu lepoticu. Ali znala sam da to nije san.“
„Šta je bilo s njenom šakom?“
„Njenom šakom?“
„Da, šakom, Prišila.“
„Molim vas, nemojte me terati da vam pričam“, rekla je. „Previše se stidim.“
„Nemaš razloga za stid. Ne možemo snositi odgovornost za svoja osećanja; prema tome, od osećanja ne smemo trpeti sramotu.“
„Zaista, doktore Jangeru?“
„Zaista.“
„Ali učinila sam strašno naopaku stvar.“
„Bila je to Merina leva ruka, zar ne?“, nagađao sam.
Klimnula je glavom kao da priznaje zločin.
„Pričaj mi o njenoj levoj ruci, Prišila.“
„Prsten“, prošaputala je, jedva čujnim glasom.
„Da“, rekoh. „Prsten.“ Lagao sam – nadao sam se da će Prišila pomisliti kako mi je sve već jasno, premda u stvarnosti ništa nisam razumeo. Ovaj čin prevare predstavlja jedini korak u postupku za kojim žalim. Ali u svakoj psihoanalizi koju sam obavljao ponavljao sam istovetnu prevaru.
Nastavila je. „To je bio zlatni prsten koji je dobila od Breda. Pomislila sam, kakva šteta – šteta da bude sahranjen s njom.“
„To nije sramno. Praktično razmišljanje je vrlina, a ne porok“, ubeđivao sam je sa svojom uobičajenom oštrinom.
„Ne razumete“, rekla je. „Želela sam ga za sebe.“
„Da.“
„Želela sam da ga nosim, doktore“, praktično je povikala. „Želela sam da me Bred uzme za ženu. Zar nisam ta koja može da se brine o sirotim bebama? Zar ne bih mogla da ga usrećim?“ Zarila je lice u šake i zajecala. „Bilo mi je drago što je mrtva, doktore Jangeru. Bilo mi je drago. Sada je on bio slobodan da me uzme.“
„Prišila“, rekoh, „ne mogu da vidim tvoje lice.“
„Žao mi je.“
„Hoću da kažem da ti ne vidim lice jer si ga prekrila levom šakom.“
Bila je zapanjena – ali bila je to istina: brisala je suze levom rukom. Simptom histerije je nestao u trenu kada je shvatila kojim je potisnutim sećanjem izazvan. Prošla je čitava godina, a paraliza i glavobolje se više nisu vratile.


********

Sve vreme sam pridržavao Brilov teški rukopis. Pročitao sam nekoliko strana, okrenuo sledeću i iznenadio se prizorom skoro praznog lista. Na njemu je bilo odštampano svega pet redova – u sredini papira, kurzivom i velikim slovima. Radilo se o nekom biblijskom citatu.
„Šta je ovo?“, pitao sam pokazujući stranu.
Ferenci uze list iz moje ruke i pročita sledeće:

SKINITE OKRAJAK SA SRCA SVOJEGA,
JUDEJCI I JERUSALIMLJANI,
DA NE IZIDE JAROST MOJA KAO OGANJ I RAZGORI SE
DA NE BUDE NIKOGA KO BI UGASIO
ZA ZLA DJELA VAŠA.


„Jeremija, zar ne?“, dodade Ferenci. Pokazao je daleko veće poznavanje Biblije od mene. „Šta Jeremija traži u vašoj knjizi o histeriji?“
Što je bilo još čudnije, na dnu strane – knjigu je Ferenci sada položio na sredinu stola – nalazio se mastiljavi pečat u obliku lica. Bila je to slika nekakvog istočnjačkog mudraca, s turbanom na glavi, izduženog nosa, duge brade, i širom otvorenih zastrašujućih očiju.
„Indus?“, pitao je Ferenci.
„Možda i Arapin?“, pretpostavih.
Najneobičnije je bilo što je svaka sledeća strana rukopisa bila istovetna – prazan list s biblijskim stihovima u sredini – samo što nije bilo pečata glave s turbanom i razrogačenim očima. Prelistao sam ostatak dokumenta, sve je bilo isto, osim što se pečat nije ponavljao.
„Da li je ovo neka šala, Brile?“, upita Frojd.
Sudeći po izrazu na Brilovom licu, nije bila.

******

„Tako izgleda“, odgovorio sam. „Radilo se o ustima i zabrani govora. Nešto neizrecivo je počinjeno nad njom; stoga je odlučila da sebi oduzme moć govora.“
„Dobro. Dakle, posle sramnog poljupca koji je kao četrnaestogodišnjakinja pretrpela na krovu postala je histerična?“, upita Frojd pomno prateći moju reakciju.
Razumeo sam. Mislio je potpuno suprotno od onoga što je izgovorio. Događaj na krovu, po njegovom mišljenju, nije mogao biti povod histerije gospođice Akton. Nije bio deo detinjstva, niti je bio edipovskog karaktera. Samo traume iz detinjstva stvaraju neuroze, iako tek kasniji događaji pokreću dugo potiskivano sećanje na konflikt i stvaraju simptome histerije. „Doktore Frojde, zar nije moguće da je u ovom slučaju adolescentska trauma proizvela histeriju?“
„Moguće je, momče, ali postoji problem: devojčino ponašanje na tom krovu već je bilo sasvim histerično.“ Frojd izvuče još jednu cigaru iz džepa, ali se predomislio i vratio je natrag. „Reći ću ti definiciju histerika: onaj kome prilika za seksualni užitak pričinjava veću ili potpunu nelagodnost.“
„Imala je samo četrnaest godina.“
„A koliko je na noć venčanja imala Julija?“
„Trinaest“, priznao sam.
„Robustan, sasvim zreo čovek – o kome znamo samo da je snažan, visok, uspešan i dobrostojeći – ljubi devojčine usne“, nastavi Frojd. „Očito je u stanju seksualnog uzbuđenja. Zaista, mislim da možemo biti sigurni da je Nora osetila njegovo uzbuđenje. Ne sumnjam na koji deo muške figure je mislila kada je rekla da još oseća privijanje njegovog tela. Sve je ovo za zdravu devojku od četrnaest godina trebalo da predstavlja prijatnu genitalnu stimulaciju. Međutim, Noru su obuzela neprijatna osećanja u grlu i ždrelu – odnosno, gađenje. Drugim rečima, i pre tog poljupca bila je uveliko histerična.“
„Ali zar Banvelovi nasrtaji nisu mogli biti – neželjeni?“
„Sumnjam. Ne slažeš se sa mnom, Jangeru?“
Zaista to nisam prihvatao – bio sam veoma napet – ali sam se trudio da to ne pokažem.
Frojd nastavi. „Zamišljaš gospodina Banvela kako se nameće neraspoloženoj i nevinoj žrtvi. Ali možda je ona zavela njega, zgodnog muškarca i očevog najboljeg prijatelja. Takvi poduhvati su privlačni devojkama njenog godišta; možda je želela da izazove ljubomoru kod oca.“
„Odbila ga je“, rekoh.
„Zaista?“, upita Frojd. „Posle poljupca čuvala je tajnu, čak i kada joj se glas povratio. Tačno?“
„Da.“
„Da li je to više u skladu sa strahom od ponavljanja događaja – ili od priželjkivanja istog?“
Uvideo sam Frojdovu logiku, ali devojčino nevino ponašanje i dalje nije bilo opovrgnuto. „Odbijala je da ubuduće ostaje nasamo s njim“, osporio sam.
„Naprotiv“, nepokolebano nastavi Frojd. „Bila je sama s njim dve godine kasnije, na obali jezera; teško da se može poreći romantičnost tog mesta.“
„Ali i tu ga je odbila.“
„Ošamarila ga je“, reče Frojd. „To nije nužno potez odbijanja. Devojka, kao i pacijent psihoanalize, uvek prvo kaže ’ne’, a kasnije pristane.“
„Požalila se ocu.“
„Kada?“
„Smesta“, odvratih, previše napadno. Potom razmislih. „U stvari, ne znam. Nisam ni pitao.“
„Možda je čekala da Banvel ponovo navali na nju, a pošto se to nije dogodilo, možda joj je ponos bio povređen, te je stoga sve ispričala ocu.“ Ništa nisam rekao, ali Frojd je shvatao da nisam sasvim ubeđen. Dodao je: „Nemoj ni u jednom trenutku da zaboraviš da nisi nezainteresovan.“
„Ne razumem, gospodine“, rekoh.
„Da, razumeš.“
Razmislio sam. „Mislite da želim da otkrijem kako nasrtaji gospodina Banvela nisu bili dobrodošli?“
„Braniš Norinu čast.“
Bio sam svestan da pacijentkinju i dalje zovem „gospođica Akton“, dok je Frojd naziva imenom. Takođe sam osetio priliv krvi u lice. „To je samo zato što sam zaljubljen u nju“, rekoh.
Frojd je ćutao.
„Morate preuzeti analizu, doktore Frojde. Ili Bril – trebalo je to da bude on, od početka.“
„Gluposti. Ona je tvoja, Jangeru. Ide ti veoma dobro. Ali ne smeš toliko ozbiljno shvatati svoja osećanja. Njih ne možemo zaobići u psihoanalizi. Ona su deo tretmana. Nora verovatno oseća uticaj transfera, kao što ti osećaš kontratransfera. Moraš shvatiti i koristiti osećanja kao podatke. Ona su nestvarna. Nisu ništa stvarnija od osećanja koja obuzimaju glumca na sceni. Dobar Hamlet će osećati bes prema svom stricu, ali neće greškom preneti taj bes na svog kolegu tragičara. Isti je slučaj s psihoanalizom.“