Knjige

NASLEĐENI GUBITAK

___________________
ODLOMCI IZ KNJIGE

Celog su dana boje bile sutonske i magla se kretala kao neko stvorenje iz vode preko golemih bokova planina senovitih i dubokih poput okeana. Nakratko vidljiv iznad izmaglica daleki vrh Kančendžunge, kao izdeljan iz leda, prikupljao je poslednju svetlost, a oluje su uzvitlavale sneg u perjanicu oko njegovog temena.
Sai je sedela na verandi i čitala članak o divovskoj lignji iz jednog starog broja Nešenel džiografika. S vremena na vreme bi pogledala u Kančendžungu i uzdrhtala od tog čarobnjačkog sjaktanja. Sudija je sedeo u suprotnom uglu i igrao šah sam sa sobom. Sklupčana ispod njegove stolice, gde se osećala sigurno, keruša Kuca je tiho hrkala. S tavanice je visila jedna gola sijalica. Bilo je hladno, a unutra u kući još hladnije, mračno i mrzlo među kamenim zidovima debljim od metra.
Pozadi, u kuhinji koja je podsećala na neku pećinsku odaju, kuvar se trudio da podloži vatru vlažnim drvetom. Trešćem je rukovao pipavo, strahujući od škorpija što su u njemu živele, plodile se i množile. Jednom je našao majku škorpiju, najedralu od otrova, s četrnaestoro dečice na leđima.
Na kraju mu pođe za rukom da izmami plamen i da pristavi čajnik, izubijan i zakoreo kao da su ga odnekud otkopali arheolozi. Zidovi su bili oprljeni i zagaravljeni, s počađalih greda visili su zemljavi venčići belog luka, a pod tavanicom se gar sakupila u grumenje koje se okačilo tamo poput slepih miševa. Odsjaj vatre naslikao je kuvaru jarkonarandžasti mozaik na licu i po gornjoj polovini tela bilo mu je vrućina, ali mu je gadna promaja smrzavala artritična kolena. Penjući se kroz odžak napolje dim se mešao s maglom koja se kretala sve brže i kovitlala sve gušća, skrivajući svet deo po deo – polovinu brda, pa onda i drugu. Od drveća su ostale samo siluete, koje bi načas izronile, da onda budu potopljene ponovo. Malo-pomalo, magla je sve pretvorila u samu sebe, sve čvrste predmete u senke, i činilo se da nije preostalo ništa što ona nije oblikovala ili nadahnula. Sai je dah izlazio u oblačcima, a crtež divovske lignje, konstruisan iz delića podataka i naučničkih snova, potpuno se pretopio u sumrak.
Sai je zatvorila časopis i izašla u vrt. Stara šuma bila je gusta već po obodima travnjaka, bambusov šiprag izdizao se desetak metara u gasnuću svetlost, stabla su bila kao mahovinom obrasli divovi, puni oteklina i kvrgavi, a korenje orhideja stršalo je iz njih kao pipci buba. Magla joj je milovala kosu ljudskim dodirima, a kad joj je Sai pružila prste, nežno ih je uhvatila u usta. Sai je mislila na Gijana, svog nastavnika matematike, koji je trebalo da stigne još pre sat vremena, s udžbenikom algebre.
Ali bilo je već pola pet i Sai mu je zbog magle opravdala nedolazak.
Kad se osvrnula, kuće nije bilo; kad se vratila uz stepenice na verandu, vrt iščeznu iza nje. Sudija je bio zaspao i dejstvo gravitacije na omlohavele mišiće, opuštene usne, mlitavost obraza, pokazaše joj sasvim verno kako bi izgledao kad bi bio mrtav.
„Gde je čaj?“, upita je on budeći se. „Zakasnio je“, reče misleći na kuvara, a ne na Gijana.
„Doneću ti“, ponudi se ona.
Sivilo je dopuzalo i unutra, popalo po srebrnini, njuškalo po ćoškovima, pretvorilo ogledalo u prolaz ka oblaku. Pošavši u kuhinju Sai uhvati svoj odraz uvijen u maglu i nagnu se da usnama dotakne staklo u savršenom filmskom poljupcu. „Zdravo“, reče pola sebi, a upola nekom drugom.
Nijedno ljudsko biće nikad nije videlo živu odraslu divovsku lignju, a njihova je samotnost tako iskonska da, iako su im oči velike kao jabuke da bi njima mogle prozreti tminu okeana, njima možda nikada ne ugledaju nekog drugog od svoje vrste. To njihovo stanje preplavi Sai setom.
Može li se ispunjenost ikada osetiti tako duboko kao gubitak? Ljubav svakako mora počivati u jazu između čežnje i ispunjenja, zaključi romantično ona, u nedostajanju, a ne zadovoljenju. Ljubav je tištanje, naslućivanje, uzmak, sve oko tog osećanja samo ne ono samo.



*********

Dok je sedela naspram Gijana, bila je tako prodorno svesna sebe, ubeđena da je to zato što je on gleda, ali kad god bi zvirnula u njega, on je gledao na neku drugu stranu.
Ponekad je mislila za sebe da je lepa, ali kad bi počela pažljivo da se zagleda, zaključila bi da je lepota nešto što se menja. Tek što bi uspela da odredi u čemu je, ona bi joj iskliznula; umesto da je potčini nekom redu, nije uspela da se suzdrži da ne istražuje njenu pokretljivost. Isplazila je samoj sebi jezik i zakolutala očima, a onda se zavodljivo nasmešila. Izrazom lica pretvarala je sebe iz đavolice u kraljicu. Dok je prala zube, primetila je da joj grudi podrhtavaju kao dva pudinga koja u žurbi iznose na sto. Sagla je glavu da ih okusi i otkrila da su istovremeno čvrste i podatne. Ta punoća poigravanje čvrstina mekoća, sve tako neobično spojeno, mora biti da joj daju nekakvu moć pogađanja, trgovine?
Ali ako zauvek ostane s dvojicom krivonogih staraca u ovoj kući usred nedođije, ova lepota, tako kratkotrajna da ona jedva može časkom da je zadrži, izbledeće i iščileti, neopevana, neizbavljena, i neizbavljiva.
Kad je ponovo pogledala, otkri da joj je lice osenčeno tugom i vrlo udaljeno.
Moraće sebe da izvede u budućnost svim mogućim sredstvima ili će ostati večno zarobljena na tom mestu kraj koga je vreme već minulo.
Kako su dani promicali, otkrila je da je opsednutost sopstvenim licem ne prolazi, a pri tom je bila svesna da je u međuvremenu razdražuje prohtev za nečim drugim.
Ali kako izgledam? Odgovor je tražila u lončićima od nerđajućeg čelika, u uglancanim molitvenim svetiljkama na maslac, u posuđu na bazaru, odrazima u kašikama i noževima, na zelenoj površini jezerceta. Okrugla i debeljuškasta pokazivala se u kašikama, izdužena i tanušna u noževima, istačkana insektima i majušnim ribicama u jezercetu; zlatasta pod jednom svetlošću a pepeljasta pod drugom; onda se vraćala ogledalu, ali joj je ogledalo, prevrtljivo kao i uvek, pokazivalo sad ovo sad ono i ostavljalo je, sasvim uobičajeno, bez odgovora.