Knjige

NOS EDVARDA TRENKOMA

___________________
ODLOMCI IZ KNJIGE

Januar 1969.

Vodič grupe pljesnu dlanovima i nervozno se nakašlja. Bila je nestrpljiva da započne obilazak. „Izvinite – dame i gospodo. Hm – ako ste spremni. Smem li vas zamoliti da – hm.“
Turisti se konačno utišaše i ona poče svoju priču.
„Pre svega“, rekla je, „dozvolite da vam poželim dobrodošlicu. Naš obilazak potrajaće četrdesetak minuta i ako imate bilo kakvih pitanja, molim vas, samo izvolite.
Dakle – odakle da počnemo? Kao što ćete videti, Trenkomovi su smešteni u vrlo neobičnoj zgradi. Spoljašnja fasada je pretežno džordžijanska – crvena cigla, fine proporcije, dva sprata – zdanje u kakvom bi se, kako je jednom primetio gospodin Trenkom, junakinje Džejn Ostin osećale kao kod kuće.
Obratite pažnju na polukružni prozor iznad vrata. Originalan je. Zatim, pogledajte ove starinske prozore. Većina njih još ima originalna okna iz osamnaestog veka. Da, gospodine, u pravu ste, to je u Londonu prava retkost – i za to treba da zahvalimo gospodinu Albertu Trenkomu. On je još onog dana kada je počeo Drugi svetski rat – što je izazvalo podsmeh vlasnika okolnih radnji – zatvorio prozore daskama, i skinuo ih tek kada je konačno potpisan mir.
Iznad glavnog ulaza, koji je već duže od veka tamnozelen, uočićete znak od kovanog gvožđa koji je nekad bio uobičajen u celom Londonu – Trenkom, 1662. To je, naravno, godina kada je radnja otvorena.
Da, gospodine – želite nešto da pitate. Ah, da – dakle, šta se dogodilo s prvobitnim Trenkomovim radnjama? Pa, prva više ne postoji. Izgorela je do temelja u velikom požaru 1666 – potpuno je stradala. Radila je tek četiri godine kada se odigrala ta strašna nesreća.“
Vodič se premesti s noge na nogu i na trenutak zagleda u zemlju. „Možda bi trebalo da naglasim“, reče ona, „da taj požar nije bio jedina pošast koju su Trenkomovi u svojoj dugoj istoriji pretrpeli. To je vrlo neobično. Vidite, gotovo svaka generacija suočavala se s nekom nevoljom.“ Naglasila je reč nevolja, kao da želi da nagovesti da se zapravo radi o nečem zlokobnijem. „Gotovo bi se moglo reći da su Trenkomovi – na izvestan način – ukleti.“
Poslednjim komentarom uspela je da pridobije pažnju svih slušalaca, a onda je dramsku pauzu koja je usledila iskoristila za otrcanu šalu za koju je znala da će ih sve zasmejati.
„Pa“, kazala je, „nadajmo se da ih sledeća katastrofa neće zadesiti bar narednih četrdesetak minuta.“
Pošto su se turisti uljudno nasmejali, vodič klimnu glavom i nastavi priču.
„Dakle, da dodam još nekoliko rečenica. Obratite pažnju na kraljevsko znamenje i tri čarobne reči: ’po kraljevskom odobrenju’. Sigurna sam da su ih neki od vas primetili i na drugim radnjama u Londonu – je li? Hmm? Vidim da neki klimaju glavom.
Pa, uveravam vas da je ’kraljevsko odobrenje’ predstavljalo najveću čast. Trenkomovi su taj status stekli u vreme kraljice Viktorije, koja je posebno volela stari glosterski sir Henrija Trenkoma. Princu Albertu je, naime, draži bio slani gewurtskäse iz severne Bavarske. Pre neki dan imali smo jednog turistu – nemačkog biznismena – koji potiče upravo iz onog sela gde se gewurtskäse proizvodi.“
Načas je zaćutala, sačekavši da se još jedan član pridruži grupi. „Dobro jutro, dobro jutro“, reče ona s profesionalnom veselošću, pokazujući mu rukom da priđe. „Molim vas, pridružite nam se. Turista ste, je li tako? Recite nam kako se zovete. I molim vas, kažite odakle ste. Volim da znam odakle mi turisti dolaze.“
Čovek je izgledao kao da mu je neprijatno, kao da ni u snu nije očekivao da će ga to neko pitati. „Hm – Grčka. Iz Grčke sam“, reče on oklevajući, s jakim akcentom. „Zovem se Papadrijanos. Andreas Papadrijanos“, reče pružajući ruku. „Iz Soluna.“
„Ah odlično – odlično“, reče vodič. „Već mesecima nismo imali nijednog Grka. Mali savet – kad uđemo, probajte komadić Trenkomovog halumija. Zaista je izvanredan. Garantujem vam da van Grčke nećete naći bolji.“
Nasmešila se i uputila novopridošlici još jedno pitanje.
„Poslom ili turistički?“
„Molim?“, upita gospodin Papadrijanos.
„Putujete li poslom ili turistički?“, ponovi vodič govoreći nešto sporije nego obično, pošto se obraćala strancu.
„Poslom“, brecnu se ovaj, očigledno nerad da otkriva ma šta o sebi. „Ovde sam zbog privatnog posla.“
„Shvatam, shvatam“, reče vodič, shvativši to kao znak da je opet preterala s ljubopitljivošću. „Pa, sada, dame i gospodo – i gospodine Papa-kako-ono-beše – ako ste spremni, možemo ući u radnju. Ukoliko imate fotoaparate zamoliću vas da isključite bliceve, jer remete razvijanje plesni na sirevima.“
S tim upozorenjem, pogledavši još poslednji put na fasadu, grupa se pripremi da uđe u najstariju, najbolju i najčuveniju prodavnicu sira u Londonu.

Prvi i najsnažniji utisak po ulasku u radnju Trenkomovih bio je neobičan miris. Jak vonj sira prožimao je vazduh kao da su i sami zidovi i tavanica napravljeni od ogromnih kriški žućkastobelog ementalera. Taj miris je zaustavljao sve kupce i turiste koji bi prvi put prošli kroz ova vrata. Nije bio neprijatan – naprotiv – ali je nozdrvama trebalo izvesno vreme da se naviknu na tako naglu promenu.
Vazduh je bio najgušći i najzasićeniji rano izjutra, kad se radnja tek otvarala. Činilo se da sirevi po celu noć u snu dišu – zevaju, uzdišu i ispuštaju svoj ustajali dah. Trenkomovi su dugo verovali da u dubokom snu stiltonski sirevi podriguju, a rokfor pušta vetrove. A zašto da ne? Na kraju krajeva, svaki sir Trenkomovih bio je živo biće – stvarna i živahna grudva zelenkasto-plavičasto-žućkastih bakterija.
Članovi porodice su još davno otkrili da mnogi sirevi u tami doživljavaju tajanstveni preobražaj. Ujutro bi otkrivali da su zvonasti klošeti – koji su do pre samo nekoliko sati bili još sirovi – stekli novu patinu zelenkaste plesni. Videli bi kako su neki couché-veras volšebno odbacili omotač od kestenovog lišća, kao da skidaju podsuknju ili veš, pohotno ih bacivši na pod.
Mnogi Trenkomovi zabavljali su se nagađajući šta se stvarno dešava sa sirevima noću. Da li se alpski sirevi udvaraju pikodonima? Da li možda gaperoni osvajaju tanane bušete? Kakvi god da su se nestašluci odvijali dok je radnja bila zatvorena – a niko to nije mogao tačno znati – sirevi su uvek uspevali da ispune radnju upečatljivom, premda pomalo teškom jutarnjom aromom – onim prijatno-neprijatnim mirisom koji se ponekad nađe zarobljen pod dušecima mladih ljubavnika.
„Dobro jutro, gospodine Trenkome“, reče vodič ulazeći u radnju. „Kako ste danas?“
„Ah, dobro jutro, zaista, gospođice Vilijamson“, odgovori on smešeći se svima. „Da, da – dobro sam, sasvim dobro.“ To je bila istina. Gospodin Edvard Trenkom, vlasnik radnje Trenkomovih – desete generacije po redu – bio je vrlo dobro raspoložen. Veselo se potapša po stomaku, a zatim krajičkom kecelje protrlja nos. Nekoliko turista se zakikota kad su čuli kako govori, a drugi se zgledaše, primetivši neobičan oblik Trenkomovog nosa. Ali oni bolje vaspitani ostali su mirni.
„Izvolite, gospođice Vilijamson – komad penkarega, da vam izjutra da snagu.“ Ona blago porumene, ubacujući ga u usta.
„A ako vam ne naškodi“, smeškao se gospodin Trenkom, „prepisaćemo vam i veliku krišku burgundskog klakbitua.“ Gospođica Vilijamson se osmehnu, turisti se nasmejaše, a gospodin Trenkom požele svima prijatnu posetu.


Pod radnje bio je popločan zelenim i svetložutim mermerom. Preko dana pločice su bile posute piljevinom, zbog čega bi bilo opasno ući u radnju u visokim potpeticama kakve su bile popularne među daktilografkinjama i sekretaricama krajem šezdesetih godina XX veka.
Uz zidove s obe strane prostorije protezali su se dugački mermerni pultovi pokriveni staklom s mesinganim okvirima. To je omogućavalo kupcima da razgledaju, istovremeno štiteći izložene sireve – samo mali delić onoga što se nalazilo u podrumima radnje – od daha ili radoznalih prstiju Trenkomove klijentele. Svaki sir bio je položen na sopstveni podmetač od slame, ručne izrade, koje su uvozili iz Kamarga još od kraja osme decenije XIX veka. Ti podmetači, bez boje i mirisa, dozvoljavali su sirevima da dišu, ne utičući na njihovu aromu.
Unutrašnjost radnje poticala je iz 1873 – kada je jedini put obnovljena. Dva viktorijanska ventilatora – postavljena te godine – još su se polako okretala na plafonu, klikćući sa svakim četvrtim okretajem. Njihov zvuk ispunjavao je radnju teškom monotonijom, stapajući sve mirise u jedan jedini. Ako biste stali tačno ispod ventilatora i nagnuli glavu pod uglom od približno četrdeset pet stepeni, kružno kretanje vazduha donelo bi vam taj miris do nozdrva. Ali ako biste stali uz jedan kraj pulta, vonj je bio drugačiji – blag, sladak i pomalo ustajao. Među pokolenjima Trenkomovih odavno je postojala tradicija da svakoga jutra stanu na četiri različita mesta i onjuše vazduh. Rado su ispitivali koliko pojedinačnih mirisa mogu da otkriju u toj mešavini.
Zidovi radnje bili su obloženi kvadratnim pločicama, boje lepljive unutrašnjosti zreloga maroaja. Iznad vitrine stajale su tri police s retkim, konzervisanim sirevima sa Peloponeza, čuvanim u začinjenom maslinovom ulju. Iza svakog pulta stajali su zreli epoasei spremni za jelo, i šolja s kašičicama. Turisti su uvek dočekivani zalogajem epoasea i toplom dobrodošlicom. Posebno su se Amerikanci radovali susretu s potomcima porodice koja se „bavi sirevima“ više od tri veka.
„A sad, ako ste spremni?“, upita gospođica Vilijamson. „Sići ćemo u podrum.“
Dok je grupa drvenim stepeništem silazila u podrum, desilo se nešto neobično – nešto što je Edvardu Trenkomu pokvarilo dan. Onaj turista iz Grčke malo se izdvojio kao da, iz pristojnosti, želi da propusti ostale da prođu. Ali čim su svi nestali s vidika, vratio se u radnju i žurno prišao gospodinu Trenkomu.
„Znaju za vas“, prošaputao je. „Znaju sve. U velikoj ste opasnosti. Prate vas već nedelju dana, možda i duže. Čak i sad vas posmatraju.“
Edvard Trenkom se toliko zaprepastio što mu se ovaj čovek – njemu potpuno nepoznat – ovako obraća da je odmah snažno protrljao nos, što je inače radio uvek kad je bio nervozan ili zbunjen. Zatim je pogledao neznanca na način koji je nagoveštavao, prvo, da se pita da li ga je dobro razumeo, a zatim, treba li da ga izbaci iz radnje.
„Izvinite, molim vas“, rekao je jednako uljudno, ali odlučnije i ozbiljnije no što se obraćao kupcima. „Jeste li nešto želeli? Želite li da kupite neki sir?“
„Ne mogu vam reći ništa više“, nastavi gospodin Papadrijanos, očigledno ne obraćajući pažnju na Edvardovu reakciju. „Ali čak i sada vas – nas – posmatraju.“
Rekavši to, on pokaza ka ulici. Pogledavši kroz prozor, Edvard se trgnu. Veoma visok čovek – koji je isto toliko ličio na Grka kao i stranac koji je upravo stajao pred njim – zurio je unutra. Da, buljio je pravo u njega. Kad su im se pogledi sreli, nepoznati klimnu glavom i požuri ulicom.
„Ne mogu sad da vam pričam“, reče čovek koji je stajao kraj Edvarda. „Ali čuvajte se – i budite oprezni. Potrebni ste nam. Svi se uzdamo u vas, gospodine Trenkome. Vratiću se da vam kažem i ostatak. Ne znam kada, ali ću doći ponovo. To vam obećavam.“ S tim rečima, gospodin Papadrijanos mahnu rukom i brzo izađe iz radnje.
„Pa, do đavola“, reče Edvard sebi prisećajući se scene koja se upravo odigrala. „Ovo je nešto najčudnije što mi se dogodilo još od...“ Nakratko je porazmislio o svemu čudnom što mu se ranije događalo. Ne mogavši da se seti ničega, on ogorčeno zacokta vraćajući se poslu. „Dakle“, mislio je, „o čemu se radi? Šta je on to pričao? ’Potrebni ste nam. Uzdamo se u vas.’ Pa, stvarno! Nikad u životu nisam čuo veću glupost.“
Vraćajući film u glavi – i dopuštajući sebi da se pri tom nasmeši – ubacio je u usta komadić mekog kasedua.
„O, ne, ne, ne“, reče Edvard naglas zgnječivši sir jezikom o nepce. „Ukus mu nije dobar. Nimalo. Zapravo, mislim da se pokvario.“