Knjige

GUSAREVA KćI

___________________
ODLOMAK IZ KNJIGE

SVE MOŽE DA VIDI S VERANDE – i uvala i bela bugenvilija, koja joj je jednom toliko pomogla. Na trenutak vidi i sebe, devojčicu dečačkog izgleda, kako trči preko travnjaka ka moru.
Travnjak je sav prekrio korov, i bezimeno grmlje izniklo je svuda oko bugenvilije. Gušteri su zauzeli baštu i napušteno tenisko igralište. Čak ni ovde gore, na verandi, ne beže više od nje.
U dvadeset šestoj, Mej je visoka varijanta devojčice koja je nekad bila. Još uvek šiša svoju ravnu smeđu kosu vrlo kratko i ima neustrašivu radoznalost kao kad je imala deset godina. Zlatne alke u ušima i mnogo kolutova oko ruke čine je ženstvenijom. Postala je ono što ljudi nazivaju „lepuškastom ženom.“
Najveći deo života provela je tu, na Mornarskom ostrvu, tako malom mestu da ga nema ni na jednoj karti, čak ni na karti Zapadne Indije. To je jedno ostrvce, u stvari, oko kilometar i po udaljeno od obale Jamajke („parče Jamajke koje je otrgnula vodena struja“, obično je govorila ljudima).
Svakog dana ona sedi za gvozdenim stolom na ovoj verandi, i kuca na staroj andervud pisaćoj mašini. Nije sigurna zašto. Mogla bi da kaže, kao junak Ostrva s blagom, da ju je neko nagovorio: Moj dragi prijatelj Najdžel Flečer zamolio me je da zapišem događaje koji su se ovde odigrali od početka do kraja, i da ne krijem ništa sem položaja ostrva, i samo zato što blago još nije taknuto, uzimam olovku u ruke.... Ona zna da to želi da uradi sada, i neće da čekati stvarnost postane uspomena – kao sobe koje mirišu na oraščić, nemirno more, tišina na ovoj verandi posle pljuska.
Njen otac, čovek za koga joj je rečeno da joj je otac, kupio je ostrvo kad na njemu nije bilo ničega sem drveća. Ljudi kažu da ga je dobio na partiji pokera, ali njena majka Ida seća se da ga je platio u gotovini, novcem koji je zaradio igrajući u komadu Avanture Don Žuana („Morao je da podigne taj novac iz Amerike na brzinu, pre nego što njegova prva žena sazna; želeo je kuću rumenu kao zalazak sunca“, rekla je Ida). Sazidao je kuću, ružičastu s belim žaluzinama i belom ogradom, i nazvao ju je Bela vista. Lepo ime, uvek je mislila. Bela vista je sad postala ruševina, oskrnavljena je, u njoj nema ničega što nije polomljeno ili iscepano, ali još uvek iz svake sobe puca pogled na more. S ove verande ima najbolji pogled na sve – strm nagib prema belo okrečenoj kućici za čamce i tirkizno more koje treperi između dve obale.
Jamajka ili „kopno“, kako kažu, udaljena je deset minuta taksi-brodom. Preko vode može da vidi luku, Port Antonio, a iza njenih anglikanskih zvonika i sabijenih krovova vidi i Plave planine. Nekada čuje muziku iz grada s druge strane mora, ritam regea iz prodavnica ruma i kola koja prolaze. Ali u poslednje vreme je tiho zbog policijskog časa, i vojnika, i straha: sada je 1976. i Jamajka je u vanrednom stanju.