Knjige

CRNI DUD

____________________
ODLOMAK IZ KNJIGE

Sedim na podu preko puta moje babe. Pod je hladan i drži me u mestu. Moja baba sedi na dvosedu raširenih nogu pošto sjajna crna tkanina novog biciklističkog šortsa počinje da joj smeta. Moja majka joj je juče dala šorts jer nije uspela da pronađe dovoljno veliki donji veš za babu, koja je jako razočarana što u prodavnicama više nema pumparica. Nema ih ni u našoj velikoj prodavnici – u ponudi su samo svilenkaste najlon gaćice u svim bojama duge. Moja baba želi da nosi nešto ispod odeće zato što strepi da će joj, ako vetar dune, neko pogledati ispod haljine, iako ovde nikada nema vetra.
„E, kako je vruće“, ona kaže.
Prikrivam osmeh pošto i dalje posmatram babin biciklistički šorts, u kome joj noge izgledaju kao insekti.
„Kendi, dete moje, zar nije vruće?“
„Jok“, pokorno odgovaram. „Prevruće je.“
„Batho ba modimo“, izjavljuje dok maše dlanom da rashladi lice. Meškolji se na dvosedu i uzdiše kao da se ovde nikad ne dešava ništa dobro. Protežem noge na podu i primećujem kako mi je koža suva jer sam još uvek u spavaćici i nisam se kupala niti mazala kremom. Kad bih mogla, provodila bih svaki dan ovakva, u kući, u spavaćici na kojoj ostaje miris mog tela nakon spavanja.
„Ovo nisu pantalone, je li tako?“, pita moja baba štipkajući biciklistički šorts drhtavim prstima.
„Ne, mma, to nisu pantalone.“
Moja baba klima glavom i zračak sunca koji je došao spolja odbija se od velikih četvrtastih stakala njenih naočara tako da joj ne vidim oči, već samo odsjaj. Moja baba ne voli žene koje nose pantalone i smatra da je čelnik bio u pravu kada je jutros isterao belu ženu sa sastanka Kgotle jer je nosila pantalone. Bela žena, reporterka novina, izjavila je da nikada u životu nije čula za takvo pravilo. Niko se, međutim, nije sažalio na nju, jer su ljudi znali da čelnik jednostavno poštuje običaje i to je potvrdila i moja baba. Uprkos tome što poznajemo tu ženu, jer to je bila Petra Kraus. Kosa Petre Kraus je poput vatre, poput najvrelijeg, najžućeg plamena, i ponekad sanjam da i ja imam takvu kosu. Mma Ramocve je upitala šta Petra Kraus ponovo traži ovde, a moja baba je odgovorila da ne zna, ali da će uskoro saznati. Moja baba zna sve što se događa ovde u Sehubi. Ponekad sve sazna i pre glavešine.
Ipak, moja baba ne zna da i ja imam pantalone, skrivene u pretincu koji delim sa bratom Buldogom. Ni moja majka ne zna za njih, ali ona ne zna mnogo toga i ponekad mi se čini da sam jedina koja zna sve. Moj otac kaže da previše špijuniram i da bi trebalo da se pridružim policiji, jer ću tamo dobijati platu za zabadanje nosa u tuđe poslove i jednog dana otići u penziju, pa ću po čitav dan sedeti i piti čaj kao moja baba.
„Gde je čaj?“, uzvikuje moja baba, kao da se najednom setila nečega, i maše štapom u pravcu letnje kuhinje. Ljutito je napućila usne, toliko da bi mogla zadenuti olovku između gornje usne i nosa.
Smešim se, zamišljajući babu s olovkom. Olovka je nadimak koji je moj otac dobio u školi. Bio je to pokvaren, pakostan nadimak, jer je otac tada bio veoma mršav. Nije lepo da ljudi nazivaju jedni druge ružnim imenima.
Skrećem pogled sa babinog biciklističkog šortsa i upravljam oči ka njenim grudima, jer ona nosi košulju nalik korpi, pletenoj korpi čije su travnate trake obojene u tamnocrvenu i belu boju, a tkanje je tako zbijeno da ti se od pogleda na nju zavrti u glavi. Takvu sam korpu prošle nedelje prodala nekom turisti u našoj prodavnici, korpu s izvezenom antilopom u trku. Čovek me je pomilovao po glavi i dao mi jednu pulu. Moja baba je pristala da drži korpe u prodavnici, iako kaže da nisu tako dobre kao nekada, jer se ovih dana prave samo da bi se prodale, a ne da bi se koristile. Ovih dana se do potrepština za pravljenje dobre korpe ne stiže lako.
„Gde je čaj?“, viče moja baba. „Hela!“, uzvikuje i koluta očima.
Sluškinja se zaustavlja na dovratku.
„I biskviti!“, oglašava se moja baba, i dalje vičuću, iako je sluškinja tačno pred njom. Sluškinja je devojčica kao i ja, iz sela blizu Chobea, i ponekad noću plače jer je daleko od svoje porodice.
Spuštam glavu među kolena i čekam, jer u ovoj kući nešto uvek čekamo. Očekujemo i da kuća bude dovršena. Moj deda Rvendo Mujendi sagradio ju je pre mnogo, mnogo godina i trebalo je da bude najveća kuća u selu posle kuće glavešine. Okrugla je, tradicionalnog je oblika, ali i dovoljno velika da smo se kao mala deca Buldog i ja satima igrali žmurke. Voleo je da se sakrije u spavaću sobu mog oca, u drveni kovčeg u kom je otac čuvao papire. Ja bih se uvek negde radije zavukla, bilo među pravougaone paravane što razdvajaju prostorije, premazane gustim belim lepkom i izlepljene bledim isečcima iz starih novina ili iza dvodelnog frižidera, koji nikad nije upotrebljen, postavljenog uza zid dnevne sobe. U njegovoj bravi još uvek se nalazi majušni, sjajni ključ.
Volim da gledam žene na slikama iz časopisa jer izgledaju moćno, nose lepu odeću i kao da naređuju: „Gledaj me!“. Zalepila sam dve fotografije moje tetke Kazi na paravan. Zalepila sam ih baš pri dnu da ih moja baba i moj otac ne bi primetili. Našla sam ih u koverti koju je moj otac bacio i spasla sam ih jer je ona na njima tako lepa. Na jednoj slici nosi crni šešir – čini mi se kožni – a obod joj preko čela pada pod uglom tako da joj je jedno oko skoro sakriveno. Nije nasmejana; izgleda čak pomalo ljutito. Od odeće nosi još samo malu maramu oko vrata, sa, rekla bih, leopardovom šarom. Naravno, tačno na tom mestu je ivica fotografije, pa je moguće da nosi još neki komad odeće koji ne vidim. Na drugoj slici vidi se celo njeno telo; ona kleči raširenih nogu, kao da je uzjahala magarca, a ruke su joj spuštene u krilo. Na ovoj slici joj slabije vidim lice, ali vidim njene haljine, zlatne boje, vrlo čudesne. Drago mi je što imamo tako veliku sobu da nam je neophodan paravan, a za to je zaslužan moj deda Rvendo Mujendi. Ipak, iako je moj deda započeo izgradnju kuće, za života je nije dovršio, a nakon njegove smrti posao je preuzeo moj otac, no ni on je nije dovršio. U središtu kuće je ogromna soba koja uvek deluje prašnjavo, ma koliko je puta očistili. Vanjska svetlost nikada ne stiže do nje i u njoj je vazduh uvek vlažan i težak kao popodne u sezoni kiše. Ovu sobu opasuje veliki kružni hodnik izdeljen u zasebne prostorije, slično kružnom grafikonu koji crtamo u školi. Ipak, iako je kuća velika i veća od svih susednih, nije završena. Nema vrata ni spreda ni pozadi, pa zmije i druga stvorenja lako ulaze kada im sunce ili kiše postanu prenaporni. A kada se zaista desi da zmija uđe, moja baba i ja znamo da je to loš znak.
Postoji nešto stvarno neobično vezano za kuću. To je soba na vrhu, tavan do kog se stiže drvenim stepeništem uz koje ne bi trebalo da se penjem. Baba brine da ću pasti ako pokušam. Ne poznajem nikoga drugog ko ima tavan i ne znam čemu on služi. Moja teta Kazi je nekada spavala gore, ali sada su tamo samo slepi miševi. S tavana se proširio prvi požar. Stajala sam gore i razgledala kad je madrac na podu iznenada poče da plamti. Vrelina plamena je brzo došla do mene i osetila sam je čak i na glavi, sveže obrijanoj, jer tog dana sam postala žena.
Na tavan sam se popela zbog aveti koju smo ja i moja prijateljica Meri videle na prozoru. Visoko na zidu je maleni prozor koji je moja majka davno prekrila nekom belom tkaninom, verovatno nekadašnjim čaršavom. Meri i ja smo jednog dana bile na tavanu, a tkanina se iznenada pomerila, raskrilila kao čaršav koji se suši na vetru, samo što tog dana nije bilo vetra. Pošto nije bilo vetra, zaključile smo da je to bila avet i povikale: „Mme ve!“ isto kao kada nas u školi učitelj šiba prutom po nogama. Dale smo aveti ime i povremeno joj dolazile u posetu. Zato sam se i bila popela na tavan kada je izbio prvi požar, kada je Meri još uvek bila moja prijateljica.
Nisam pominjala avet nikome osim babi, pošto znam da ona voli takve priče i da mi se neće narugati. Jednom sam joj rekla da sam napolju, u toaletu, videla duha starog čoveka sa šeširom kako sedi na stolici. Baba je rekla: „O, to mora da je bio ujak Mogoci. Kažeš da je bio vrlo visok, sa šeširom?“ Rekla sam joj da nije; duh je bio nizak i imao je veliki ožiljak iznad očiju. Onda je baba rekla: „O, pa to je onda sigurno bio deda tvog oca. Jesi li ga pitala šta želi?“ Samo ja nisam razgovarala sa duhom. Nije mi ni palo na pamet da ga pitam šta želi, jer se takvog nečeg može setiti samo moja baba.