Knjige

Prošlost opstaje u mirisu kafe, istorija u pričama.
Jedno pismo vratiće Ebi iz Londona u rodnu Afriku, na plantažu kafe koja je pripadala njenom dedi. To mesto ostavilo je dubok trag u njenom detinjstvu a sad je plantaža njena – ako je želi. Dok stoji među stabljikama na zapuštenoj plantaži, Ebi pokušava da oslušne prošlost, ali je „previše slojeva vremena između nas“. Stoga počinje da prikuplja ostatke prošlosti iz priča svoje četiri tetke – Asane, Meri, Have i Sere. Svaka se priseća svog života pomoću mnoštva zamućenih uspomena, ali i jasnih sećanja na oca kojeg su se plašile, muškarce koje su volele, majke koje su ih ostavile, a iznad svega tajne koje su delile. Obavijene prećutanim istinama, prošaptanim lažima i čarobnim pričama, ove snažne žene pokušavaju da promene tok svoje sudbine i pronađu sebe.
Prevela Marija Stajić.

„Kamenje predaka“ je čaroban roman o jednom narodu, jednoj porodici i ženama čije nam priče pokazuju različita gledišta s kojih posmatramo svet – kako uspevamo da shvatimo prošlost kroz prizmu prohujalih događaja, kako su ove žene naučile da vide sebe samo očima drugih i kako stare i nove priče zajedno oblikuju svet koji vidimo. Ovo je i priča o Africi rastrzanoj između primamljivog zapadnjačkog načina života i silovite želje da se zadrže stari običaji.


„Najlepši deo ove čarobne knjige su tačno uhvaćeni odsjaji ljudskog duha i sitnih radosti življenja. Ako ste voleli knjigu Bog malih stvari, volećete i ovu.“
Sandi telegraf

„Intrigantna knjiga o ženama koje se trude da prkose sopstvenoj sudbini.“
Voterston buk kvoterli

„Aminata Forna nastavlja tradiciju ranih romana Izabele Aljende.“
Vašington post

___________________
ODLOMAK IZ KNJIGE


SVE JE POČELO JEDNIM PISMOM, kao što to ponekad biva u pričama. Stiglo je jednog zimskog dana pre dve godine u koverti s pečatom u obliku crno-belog vodomara, vlažnoj od zimskog vazduha, s markicom iz mesta odakle mi više od decenije nije stiglo nijedno pismo. Iz zemlje koja kao da je nestala, vratila se u neko pređašnje doba, pretvorila se u one velike praznine na starim mapama na kojima su kartografi nekada crtali mitske zveri i nebrojena blaga. Ali, naravno, ova priča je počela vekovima pre toga, kada su se konjanici spustili u doline u potrazi za izgubljenim kraljevstvom zvanim Futa Džalon, mnogo pre nego što su evropski kartografi počeli da razmišljaju o onome što će ih kasnije kopkati - kako da popune praznine na kartama.
Setila sam se priče koju, čini mi se, već godinama znam, iako se ne sećam od koga sam je čula.
Pre pet stotina godina jedna karavela sa zastavom u bojama Portugalije oplovila je istureni deo kontinenta. Kad je vetar utihnuo, zaustavila se u blizini Zelenotrskih ostrva. Posadi je polako nestajalo zaliha hrane i vode. Kad su im se vetrovi najzad smilovali, pokrenuli su se i odveli brod jugozapadno ka obali, gde je kapetan ugledao nekoliko uvala pogodnih za ukotvljenje i spustio sidro. Pogureni od gladi i kose ukovrdžane od skorbuta, mornari su u čamcima doveslali do obale, odvukli se kroz plićak, posrćući prešli peščanu plažu i zakoračili u senu drveća. U neverici su gledali oko sebe. Zamislite samo! S grane visi sočni mango nadohvat ruke, oko njih pregršti karambola, avokado veliki kao ljudska glava, ananasi na tankim stabljikama ljupko klimaju glavicama kao da ih dozivaju, slatki krompir i jam proviruju iz tla, a grozdovi banana, nalik ogromnim šakama, spuštaju se ka njima. Mornarima se činilo da su pronašli rajski vrt.
Neko vreme su Evropljani zaista mislili da je Afrika raj.
Poslednji put sam se setila ove priče nedelju dana nakon što je pismo stiglo. Međutim, tad sam već otišla iz Londona, grada koji smatram domom, i putem kojim je pismo stiglo do mene krenula ka njihovom izvorištu. Stajala sam u šumi nalik onoj koju su mornari otkrili i setila se kako sam kao dete posmatrala svoje bake, dedine žene, kako rano ujutru izlaze iz kuća i istom tom stazom kreću u bašte. Jedna po jedna, razdvajale su se od saputnica i kretale ka svojim baštama čiju su granicu označavali napušteni termitnjak, palo drvo, uspravna stena. Tu, među džinovskim irokoima, sapelima i kapocima, pažljivo su posadile i gajile guave, papaje i pomarose. Plevile su jam i manioku što su rasli na rastresitoj tamnoj zemlji i zalivale ananas koji je označavao sredinu bašte.
Setila sam se priče o mornarima. Dugo sam mislila da je to samo priča o tome kako su nas Evropljani otkrili i kako smo prestali da budemo praznina na karti. Međutim, nekoliko meseci nakon što sam dobila pismo i njegovim tragom došla u ovu zemlju, tiho koračala ovom začaranomšumom, nakon što sam čula sve priče koje su u ovoj knjizi sabrane za vas, opet sam se setila te priče. Shvatila sam da je u njoj zapravo reč o nečem drugom - o različitom pogledu na svet. Mornari su bili slepi za znakove, nesposobni da vide logički obrazac ove zemlje samo zato što se razlikovao od njihovog. Afrički način posmatranja je strancima tajanstven i nevidljiv, ali je zato onima koji tu pripadaju dobro vidljiv i očigledan.
Mornari su videli bogatstvo prirode i nehotice ukrali voće iz bašti žena. Mislili su da su pronašli raj. Možda to i jeste bio raj, ali ne onaj stvoren božjom rukom, već nežnim ženskim rukama.