Knjige

SABIRANJE

___________________
ODLOMAK IZ KNJIGE

Kada sam se zaljubila u brojeve, niko nije primetio. Niko ne bi primetio ni da sam se zapalila. Bila je to loša godina za moje roditelje. Majka je provodila sate u bašti nežno držeći svaku mladicu kao da će je smrt samo jedne smožditi. Do tad je otac već počeo da kopni. Džil i ja smo brinule same o sebi. Brojanje je postalo, i ostalo, moja tajna.


Živim ovde u Glen Ajrisu, dva bloka od mesta gde sam odrasla. Živim sama, ako izuzmemo Nikolu. (Nikola Tesla: 11.) Njegova fotografija je u blistavom srebrnom ramu na mom noćnom stočiću, odmah pored Kuzinerovih štapića. Fotografiju je 1885. snimio Napoleon Saroni, čuveni fotograf, kada je Nikola imao 29 godina – original visi u Smitsonijanu u Vašingtonu, pored motora s induktorom koji je Nikola izumeo 1888. Kosa mu je uredno podeljena i pažljivo očešljana na dole, iako desna strana odbija da bude slepljena. Ošišana mu je kratko oko ušiju, prevelikih za njegovu sitnu glavu, malčice ukošenih prema potiljku: hrt njuši plen. I brkovi su mu asimetrični, pristojno doterani bez ikakve sumnje, nipošto neuredni, ali nisu ni ulickani. Nosi belu košulju s kragnom pribodenom u sako, tamniji i prugast, s uskim reverima koji su, pretpostavljam, bili moderni u ono vreme. Međutim, njegove oči pokazuju svetu ko je on. Duboko usađene, tamne – gledaju pravo napred. U budućnost.
Gledam u tu fotografiju već dvadeset godina. Ne bi me iznenadilo da jednoga dana progovori. Da crno-bela fotografija oživi i da usne počnu da mu se pomeraju. „Zovem se Nikola Tesla“, rekao bi. „Rođen sam u ponoć između devetog i desetog jula 1856. godine u Hrvatskoj. Majka mi je bila Đuka Mandić, a otac Milutin Tesla. Brat mi je bio Dane, a sestre Milka, Anđelina i Marica. Studirao sam elektrotehniku u austrijskoj Politehničkoj školi u Gracu. Odselio sam se u Sjedinjene Države 1884. godine, gde sam otkrio električnu struju, magnetizam, motore na naizmeničnu struju, robotiku, radar i bežičnu komunikaciju. Nikada se nisam ženio, niti sam imao devojku. Prijatelji su mi bili Mark Tven, Vilijam K. Vanderbilt i Robert Andervud Džonson. Mrzim nakit na ženama. Volim golubove.“
Ležala bih na krevetu slušajući ga, a zatim bih se okrenula da ga pogledam u lice. „Zovem se Grejs Lisa Vandenberg“, rekla bih. „Imam 35 godina. Moja majka, Mardžori Ana, ima 70, a moja sestra Džil Stela 33 godine. Džil je udata za Harija Venablesa; on će napuniti 40 drugog maja. Imaju troje dece: Hariju junioru je 11, Hilari 10, a Betani 6 godina. Otac mi se zvao Džejms Klej Vandenberg i umro je. Ja sam učiteljica, iako sada ne radim. Bila sam zaljubljena u dvadeset prvoj. Bio je zabavan i pametan i hteo je da bude reditelj. Zvao se Kris i malo je ličio na Nika Kejva. Izgubila sa nevinost u njegovom autu ispred majčine kuće. Prošlo je četiri meseca pre nego što sam saznala da on spava i sa svojom cimerkom. Ne volim korijander. Ne razumem interpretativni ples. Ne volim realistično slikarstvo. U likri izgledam debelo.“
Izbacite taj deo. Najveći genije na svetu verovatno ne bi zamarao glavu tim interesantnim detaljem. Ali on bi razumeo. Razumeo bi mene. I on je bio zaljubljen u brojeve, ali nije mnogo mario za desetke.
Ljubav prema brojevima ima mnoštvo oblika, iako su desetke očigledno i anatomski nadmoćne. U jednom čuvenom slučaju jedan osamnaestogodišnji dečak bio je opsednut brojem 22. Zamislite da ulazite na vrata 22 puta. Sedite na stolici, a onda najednom ponovo ustanete, 22 puta pre ne što najposle možete da odmorite. To naglašava logiku svojstvenu desetkama. Jedna trinaestogodišnja devojčica bila je opsednuta devetkom – lupnula bi stopalom 9 puta pored kreveta pre nego što bi ustala ili legla na spavanje. Postoji mnoštvo izveštaja o osmici, uključuju i jednog dečaka koji je morao 8 puta da se okrene oko sebe pre nego što uđe u kakvu prostoriju. Priča o šestici je verovatno najtužnija. Jedan tinejdžer je toliko prezirao taj broj da nije mogao ništa da ponovi 6 puta. Niti 60. Ni 66. Prezirao je čak i brojeve koji su se svodili na 6. Nema četrdeset dvojki. Neme trideset trojki.
Nikola je voleo trojke. Brojao je korake kao i ja, ali njegovo je srce osvojila trojka. Odseo bi u hotelskoj sobi samo ako je njen broj bio deljiv s 3. Svake večeri dok je večereo u Valdorf-Astoriji, tačno u 8.00 uveče za stolom za kojim je obično sedeo, imao je pred sobom 18 savijenih salveta. Zašto 18? Zašto ne 6 ili 9 ili 72? Volela bih da se jednoga jutra okrenem u krevetu, da ga ugledam kraj svog jastuka i upitam ga. Dvadeset sedmog avgusta ove godine napuniću trideset šestu. To bi mu se svidelo.
Pešačenje njujorškim ulicama predstavljalo mu je teškoću jer ako bi prešao više od pola gradskog bloka, morao je da nastavi da hoda dok ga ne prepešači 3 puta. Umesto da broji hranu kao ja, on je računao kubnu zapreminu svake viljuške, tanjira ili čaše; nije mu bilo važno da li je pojeo 2 zrna pasulja ili 20. Ovakva mentalna gimnastika iziskuje koncentraciju čak i za najvećeg svetskog genija, i zato je uvek jeo sam. Voleo je da se karta, za šta sam dugo sumnjala da je vid kanalisanja ljubavi prema brojanju. Kockanje je jedno od malo stvari u kojima se Nikola i ja ne slažemo. Karte i točak za rulet ne ponašaju se ni po kakvom šablonu uprkos beznadežnim željama zavisnika od kockarnica. Davno, 1876. Nikola se odao kocki, što je zabrinulo njegovog oca, sveštenika. Ali on je pobedio taj porok, kao što je pobedio i navike pušenja i pijenja kafe, jer je on mogao sve da pobedi.