Knjige

RECI MI SVOJU TAJNU

____________________
ODLOMAK IZ KNJIGE

Poglavlje prvo
Soba u kuli

Dani prolaze. Šta god učinila, koliko god se opirala, dani prolaze.
Na početku, tih prvih užasnih meseci krajem 1944. i početkom 1945, neverica je prerastala u gnev, a onda u očajanje. Tek sam se nekoliko godina kasnije pomirila sa sudbinom da me nikad neće osloboditi i da ću najverovatnije umreti više nikad ne koraknuvši izvan ove sobe u Vajtklifu.
U našoj porodici oduvek smo je zvali soba u kuli. Zapravo, bio je to samo ogroman tavanski prostor u kome su prethodnih stoleća stanovale sluge i sluškinje. Kad smo bili deca, mojoj braći, sestrama i meni bilo je dozvoljeno da se tamo igramo. Soba je bila toliko udaljena od glavnih prostorija koje su koristili roditelji da smo mogli da budemo bučni do mile volje i nikad nismo brinuli o tome da li smemo da se jurimo ili da kotrljamo klikere po nezastrtom brodskom podu. Preturali smo po škrinjama koje smo tamo zaticali ali, istinu govoreći, nalazili smo malo zanimljivih predmeta – samo stari baštenski alat, zarđalo posuđe, mape i knjige o Africi, Aziji i Južnoj Americi koje su nekad pripadale dedi, trgovcu čajem koji je odlazio na plantaže snabdevača kad god bi mu se za to pružila prilika.
Jednom davno, još pre nego što se naša porodica doselila ovamo, neko je napravio sasvim jednostavno kupatilo u prostoriji bez prozora pored naše, pa smo se tamo prskali vodom, ushićeni zbog opasnosti, jer smo znali da bismo nastradali ako bi nas majka ili otac zatekli. Nikad se nismo plašili dadilje – bar ne mnogo – jer smo upravo u toj stamenoj dobrodušnoj ženi iz obližnjeg sela Ratlinija tražili utehu kad bismo ogulili kolena ili zapali u kakvu drugu detinju nevolju. Ona bi nas ponekad ćušnula, ali uvek nekako neodlučno i blago, te bi nam – za slučaj da su roditelji u blizini i mogu da nas čuju – zaverenički namignula stavivši nam do znanja da treba da vrištimo kao da nas dere. Dadilji je sasvim odgovarao posao u našoj kući. Bila je usedelica i imala je samo jednog brata, takođe neženju, a rodila se nesrećno unakaženog lica (ona je to zvala beleg u obliku jagode, ali koliko se ja sećam, neravna koža od čela do vilice s jedne strane lica bila je jarkoljubičasta). Živela je s nama sve dok ja, najmlađa u porodici, nisam napunila četrnaest godina, a roditelji zaključili da im više ne trebaju njene usluge.
Često mislim na nju, još i sad.
U sobi u kuli nikad nije bilo odbačenih igračaka jer smo sve što bismo prerasli delili „siromašnoj deci“.
Podelu između „siromašne dece“ i nas nikad nismo razumeli. Otac, koji je držao Prodavnicu mešovite robe u Ratliniju, snabdevao je mesto hranom, bio piljar, trgovac gorivom, vinom i odećom, te galanterista i dobavljač gvožđurije, poljoprivrednih alatki, kvalitetne obuće i pomodne robe – toliko smo znali. Imali smo dadilju, a i Vajtklif je bio veoma velika kuća – i to smo znali. Međutim, činilo nam se da živimo štedljivije od svojih školskih drugova. Zimi je Vajtklif bio hladan, vlažan i izložen promaji,stalno smo svi bili promrzli i prehlađeni dok smo tumarali prostranim sobama s kamenim ili nezastrtim drvenim podovima. U kući nije bilo udobnih divana niti ognjišta loženih tresetnim ugljem kakve smo viđali kroz prozore kolibica u Ratliniju. Umesto toga, imali smo glomazne fotelje i sofe, ogromne smeđe stolove, masivne poluprazne kredence za porcelan i razne vitrine.
Otac, zdrav i pobožan čovek koji je svaku želju za fizičkom udobnošću smatrao popustljivošću, ograničio je količinu goriva za kamine upozoravajući: ko štedi, više vredi, i stalno je zavrtao gasne svetiljke da nismo mogli da čitamo.
Za obedom smo morali da pojedemo sve do poslednjeg zalogaja, „jer, možda, deco, više nećete videti tako dobru hranu“, a sestre i ja nikad nismo smele da se oblačimo gizdavo, čak ni u igri. Majka je bila spretna švalja, pa je održavala svoju i očevu odeću u savršenom stanju i prevrtala sinovima kragne košulja sve dok se materijal ne bi toliko pohabao da su se mogle koristiti još samo za brisanje prašine. Što se tiče nas devojčica, krpila nam je i prepravljala svu odeću kako smo rasle. S obzirom na to da sam ja bila najmlađa, ni jedan jedini put nisam dobila novu novcijatu haljinu niti kaput pravo iz prodavnice.
Stoga smo smatrali da smo podjednako siromašni kao i svi ostali u kraju i nije nam bilo jasno zašto nas u školi ismevaju zbog naglaska i raskoši, ili zato što „dižemo nos“. Jednom sam pomenula dadilju i naišla na takav podsmeh da ovu grešku nikad nisam ponovila. Ponekad je samotno živeti u velikoj kući u irskom selu.
Kad je došlo vreme da me zatvore u sobu u kuli, izneli su škrinje, stare stalke za šešire i druge predmete i opremili prostoriju neobično brižljivo. Otac je dao da se u privremeno kupatilo ugradi umivaonik, ve-ce šolja s kotlićem i lančićem za povlačenje vode i kada upola manja nego što je uobičajeno.
Ne shvatajući šta mi se sprema, i sama sam učestvovala u opremanju misleći da to činimo za goste. Sad, kad bolje razmislim, bila je to samo pusta želja: nama Šajnovima retko je ko dolazio osim očevih poslovnih partnera koje je povremeno pozivao na večeru. Nama deci nisu dozvoljavali da dovodimo školske drugove. I tako, kad su mi rekli da izaberem tapet iz brošure s uzorcima koju je otac jedne večeri doneo kući, bilo mi je drago što i ja učestvujem u tome. Bila sam presrećna, zapravo ushićena, jer sam mislila da to znači da će mi možda ipak oprostiti.
Soba je bila dugačka pet i po i široka tri i po metra – zaboga, pa dovoljno sam je puta prešpartala da budem sigurna u to – s jednim prozorom koji se prostirao od polovine zida skoro do tavanice. Bio je postavljen toliko visoko da sam morala da se penjem na stolicu da bih virila kroz njega. Spolja je bio zamandaljen iz razloga koji mi ni dan danas nisu jasni: Vajtklif je građevina na dva sprata koji su podignuti iznad podrumskih prostorija, a tavan se prostire ispod krova koliko je kuća duga i široka. Svaki pametan provalnik ili uljez dovoljno smeo da se suprotstavi očevoj sačmari odabrao bi lakši način da uđe – kroz rasklimatana ulazna vrata ili prozore u prizemlju, čiji su drveni ramovi toliko omekšali od slane kiše i vetra, i pre nego što su me utamničili, da bi ih samo nekoliko poteza jakim šrafcigerom mogli izbiti iz ležišta.
Što se tiče zadnjeg dela kuće, u mom vidokrugu barem, niko nikad nije bio dovoljno smeo da prošeta pod mojim prozorom, jer se naš posed, s obe strane oivičen bodljikavom žicom, prostirao do samog ruba litice, okomite i visoke. U moje vreme to je bilo sedamdeset ili osamdeset stopa – teško se privikavam na moderne metričke mere.
Vajtklif je napravljen pre više od dvesta godina, a ja sam po glavi prebirala razne teorije koje bi objasnile zašto su smatrali da je neophodno zamandaliti baš ovo okno, jedini tamnički prozor u čitavoj kući. Možda se, uprkos tome što je do ove prostorije bilo teško dospeti spolja, tu nekad čuvalo porodično blago. Možda su se plašili da će se, ako se taj prozor ne zatvori na valjan način, ondašnji kicoši uspinjati uz uvezane čaršave da se zabave sa sluškinjama.
Ili su možda ovde zatvorili ludu tetku (ili prvu ženu) jer su smatrali da je opasna po sopstveni život – ili po porodični ugled – ukoliko se baci u smrt.
Možda je čudno, pa čak i teško prihvatljivo u tim okolnostima, što sam vremenom uvidela da živim u lepom okruženju. Kad sam najzad odlučila da prihvatim ovu situaciju, shvatila sam da sam za tili čas – da, samo toliko mi je trebalo – postala slobodna.
Sećam se tog trenutka, mada ne bih mogla da kažem tačan dan niti godinu kad se odigrao.
Dugo sam, godinama, savesno navijala sat koji mi je ujak Samjuel poklonio za šesnaesti rođendan, ali malo-pomalo shvatila sam da vreme više nije važno kad izgubite vlast nad sopstvenim životom. Zato sam sklonila sat i otad živela prema ciklusima smene svetlosti i senke, toplote i hladnoće, oluja i zatišja – i prema poslužavniku s hranom koji je uvek stizao u isto vreme.
U Vajtklifu se bašta pružala sa strane kuće i ispred nje. Uzak pojas zemljišta između zadnjeg zida i ruba litice bio je posut kamenjem i obrastao zubačom, koja nije menjala boju niti je rasla u visinu. Zbog toga sam, sa svoje stolice, morala da se oslanjam na nebo, more i položaj sunca da bih pratila godišnja doba. Naučila sam da odatle u svakom trenutku utvrdim položaj sunca, osim po najturobnijem vremenu. Takođe, naučila sam da odredim nagib Zemljine ose prema tome gde Sunce izlazi i zalazi u odnosu na moj prozor. Sunce i more postali su mi prijatelji.
Čas slobode je kucnuo neočekivano.
To se dogodilo usred zime, blizu podneva, dok su morževi sustizali iskrzane oblake. Zauzela sam uobičajeni položaj na stolici kraj prozora i istezala se ne bih li spazila kakav pokret među kamenjem na rubu litice. Bila sam sigurna da sam nešto opazila. Da nije voluharica? Ili poljski miš? Mačka lutalica ili možda zec? Doduše, oni su retki u ovo doba godine. Zadržavala sam dah kako ne bih načinila ni najmanji pokret.
Ali, ipak, eno ga tamo, pomislih, sva ushićena. Eno ga opet – kunić! Mora da je kunić...
Dok sam je posmatrala, životinjica je sela na zadnje noge i uspravila se, treperavih ušiju opuštenih niz leđa i šapica skoro oslonjenih o grudi. Posmatrala je sive zidove Vajtklifa.
Potpuno sam se usredsredila trudeći se da joj razaznam pojedine crte – oči i ustašca koja se stalno pokreću grickajući nešto.
Možda to ipak nije bio kunić već divlji zec, i to sitan – okreni se, mališa, da ti vidim kusi repić i nožice, okreni se, molim te...
Ali utom se oblaci razdvojiše, a ja zažmurih. Prozor je gledao na istok pa je zimi, dok su dani još bili kratki, sunce, kad se uzdizalo, prosto bleštalo.
Sačekala sam da ga oblaci ponovo zaklone, pa tek onda otvorila oči. Međutim, koliko god pažljivo pretraživala predeo, više nisam videla kunića, ili divljeg zeca. Nestao je, ili se spretno kamuflirao.
U situaciji kao što je moja i najmanji neuspesi prerastaju u pravu katastrofu. Skočih sa stolice na krevet. Besno dograbih bocu s vodom da je hitnem u prozor, nimalo ne mareći za buku niti sudbinu stakla, a onda shvatih da nije pametno ljutiti se jer bes ima smisla samo kad je usmeren protiv nekoga. Onaj na koga se ljutimo mora biti prisutan.
A ko bi mi ovde odgovorio? Možda tapet? Ili sami zidovi? Jedino biće koje u čitavoj sobi podseća na ljudsko bio je Nasmejani kavaljer zauvek zatočen u jeftinom drvenom ramu, Pogledi nam se ukrstiše. On nastavi da se smeje. Nasmejah se i ja i bes nestade kao topla voda iz cediljke.
Tog jutra su mi dali čistu posteljinu, pa me, dok sam tako ležala oslonjena o jastuke, zapahnu prijatan miris lavande koju majka u kesicama kači u ormar da bi veš zadržao svežinu. To me je umirilo.
Sobu sam posmatrala kao da je nikad ranije nisam videla. Primetila sam malter koji se ljušti s tavanice kao puter, izbledele ali još vesele kitice nezaboravka na tapetu koji sam izabrala, pastelne boje orijentalnog svilenog ćilima na podu, plavo baršunasto jastuče za klečanje sa svilenim resicama, sto i stolicu, pribor za pisanje, obruč za vezenje s raznobojnim koncima i jarkocrveni šal koji sam plela kao budući božićni poklon još nepoznatom primaocu.
Knjige o pticama, atlasi i rečnici stajali su uspravno i čekali na polici za knjige. U dnu ugledah otmeni donji kraj gvozdenog kreveta, a iza njega plave delftske pločice kamina.
Bila je tu i moja petrolejka – zapravo magični fenjer koji sam po volji mogla da koristim za igru senki na zidu. Pravila sam kengure, slonove, zečiće, pa čak i gospodu s cilindrima, satima uvijajući i preplićući prste da bih postigla željeni cilj.
Čak sam cenila to što su u hrastovim vratima, koja su bila zabravljena spolja, vešto probili vratanca za posluživanje, U jednom trenutku, na samom početku, imala sam poriv da ih izmestim iz šarki i provučem se napolje. Čak sam i pokušala, ali napravila sam preveliku buku i, mada je moja soba bila udaljena od ostatka kuće, znala sam da bi me čuli. Izgleda da je i brava bila veoma čvrsta. Ništa nisu prevideli.
Tog dana kad sam najzad osetila slobodu, osmotrila sam i ostale slike koje su mi dozvolili da zadržim. Visoko iza mene dva mačeta su gurkala klupka raznobojne vunice. Na zidu pored vrata stajala je slika s prizorom šume u jesen, a u niši kraj izbočenog okvira kamina bio je naslikan pastelni anđeo čuvar koji se smeškao poput luckastog ujaka sa zaštitnički raširenim krilima. Bio je to poklon od dadilje.
Osećala sam se rapolućeno, kao Vajolet koja lebdi nad sopstvenim zemaljskim telom.
A onda sam ga čula. Kunem se. Jasno, kao šum mora koje kotrlja belutke ispod litice, čula sam šapat: „Sad se odmori, Vajolet Šajn...“
Ali napolju se nebo naglo smračilo i sve je ponovo bilo kao pre. Ležala sam na krevetu, a do mene su dopirali samo naleti grada koji je tukao u rešetke na prozoru. Jedine slike u kuli bile su reprodukcije koje sam već opisala.
Nisam se uzrujala što je um tako počeo da se poigrava sa mnom. Već sam navikla na to. Ponekad, kad nisam mogla da zaspim, čula bih tapet kako šuška započinjući raspravu s podnim daskama, koje su škripale u znak odgovora. Povremeno sam glasno razgovarala s ovim predmetima, tek da proverim mogu li još da govorim. (Katkad bih čak i čula odgovor. Bilo bi zanimljivo sresti još nekoga ko je u dvadeset prvom veku decenijama živeo „osamljen“. Volela bih da s njim uporedim zapažanja o tim varkama i opsenama uma.)
Ali taj poslednji događaj nekako je imao presudan značaj. Zašto se sad ne odmoriš, Vajolet Šajn?
Stvarno, zašto da ne?
Najzad, nije mi bilo najgore na svetu, pa čak ni u Irskoj. Imala sam dovoljno hrane i svetlosti i bilo mi je udobno. Niko me nije mentalno tlačio niti mi krotio maštu. Sve moje potrebe bile su podmirene u svakom pogledu osim u jednom: nisam smela da izađem.
Prijala mi je pomisao na odmor posle neprestane brige. Svakako je značila da se ono najgore već desilo. Nisam imala vlast nad budućnošću i više nije bilo smisla duriti se zbog prošlosti.
Osetila sam, čulima izoštrenim pomešanim mirisima lavande i majčinog karbolnog sapuna, da je u meni najzad popustilo nešto što je ranije odbijalo da se povinuje. Bila sam potpuno slobodna i, mada su oni dobili bitku, ja sam dobila rat.
Rastrojena, ali istovremeno ushićena, skočila sam s kreveta i ponovo se popela na stolicu da bih zurila kroz rešetke i grad, koji je padao ukoso, u troprste galebove, odvažne vodene kosove i divlje patke, koji samouvereno posmatraju uzburkano tamnosivo more puno foka.

Poglavlje drugo
Pesma žutokljunog labuda

Treba upoznati susede u Kraskin lonsu: žutokljune labudove, crne guske, stidljive lisice i srebrne ribice – uh.
Usredsredi se, Klodin!
Nego, zar nije srebrna ribica vrsta bube ili uholaže? Što se tiče divljih životinjica u Kraskin lonsu, pa, toga će biti dosta. I to glodara. Poslednji put kad sam bila ovde, nije bilo šta da se vidi osim blata od metar i po, niti šta da se čuje osim pumpi koje pumpaju trilione litara prljavosmeđe vode iz tla u široko rečno ušće. Nije ni čudo što se usredsređujem na ptice i pčele. Trudim se da gledam u nebo.
Do đavola, opet mobilni. „Halo? Zdravo, Tome. Upravo pišem brošuru o Lonsu. Šta ima?“
U naredna tri minuta ne uspevam da dođem do reči. Moj šef Tomi O’Her želi da pogledam neku staru vilu, jer veruje da će uskoro biti na prodaju. „Ako sam odem tamo, konkurencija će shvatiti o čemu je reč, ali u tebe niko neće posumnjati.“
Osećam kako mi lice i vrat gore. Baš ti hvala, Tomi, mislim u sebi, mnogo ti hvala na poverenju. Bavim se ovim već skoro deset godina...
Ispostavilo se da se nekretnina zove Vajtklif, pa obratim pažnju. „Znam je. Ali oronula je. Otkud znaš da će biti na prodaju?“
„Imam ja svoje izvore.“
„Već godinama je napuštena – mora da je iznutra propala – i zar ne kruži priča...?“
„Ma, pusti priče. Zaboravi i na kuću, mala. Uz nju ide sedam i po hektara zemlje.“
Skoro da čujem kako mu ide voda na usta. Zemljište od sedam i po hektara u priobalnom području Severnodablinskog okruga san je svakog preduzimača. Bliže je Dablinu nego Kraskin lons. „Ko je vlasnik?“
„U to nisam sasvim siguran, ali trebalo bi da mogu da pristupim vlasničkom listu preko zemljišnih knjiga. Čujem da je neki matori osobenjak ili bakutaner sa zapada Irske. Ali stvar je toliko hitna da bih voleo da odeš tamo čim završiš s tom papirologijom, dobro procunjaš unaokolo i proveriš u kom je stanju posed. Znaš već šta bih ja gledao.“
„Mislim da posle ovoliko godina...“
„Dobra si ti cura, dobra. Onda ću ti to prepustiti, je l’ važi? Ti me samo zvrcni čim to obaviš. Ovo bi moglo da bude veliko.“ Tomi zaćuta.
Tomi O’Her potiče iz Dablina. Tamo su mu roditelji imali malenu piljarnicu u Ulici Kemden. I dalje govori ovdašnjim naglaskom, ne samo zato što je ponosan na svoje poreklo već i zato što veruje da mušterije više vole dablinski naglasak – „Onaj pravi Klodi, kô što su govorili matera i stari, a ne taj tvoj skorojevićki, polukalifornijski naglasak.“ Nije oženjen jer, kao što mu stalno govorim, nijedna žena nije toliko luda da se uda za njega.
U profesiji kojom preovlađuju nacionalne, regionalne, pa čak i višenacionalne grupacije, on je pravi odmetnik: slobodni strelac koji želi to i da ostane. Ipak, oduvek je hteo da pospeši poslovanje. Konsultantska firma za nekretnine O’Her (KFNO ) pretplaćena je na bibliju kupaca i prodavaca nekretnina na internetu, myhome.ie, ali u Dablinu i oko njega broj nekretnina stalno raste, pa se na tu nađe i po hiljadu tobože odgovarajućih kuća. Zato se naša firma i dalje oslanja uglavnom na usmene preporuke i lokalne oglase. Uhvatili smo ovaj projekat Kraskin lons zato što je Tomi išao u školu s jednim od vodećih ljudi u Grinparksu, udruženju zaduženom za razvoj mesta, i daleko je najveći od svih koje smo dosad imali. Međutim, iako ni naš procenat nije za podsmeh, nećemo zaraditi ni blizu toliki novac kao što će to preduzimačima poći za rukom. Zato, ako stvarno uspemo da otmemo Vajtklif ispred nosa velikim igračima, možda će to značiti početak boljitka. Zasad nemamo čak ni izlog niti kancelariju: uglavnom radimo od kuće.
„Znaš, Klodi“, ponovo se javi on, „ako nam ovo uspe, u zavisnosti od toga u kakvom je stanju kuća, mogli bismo čak da izgradimo luksuzan hotel s bungalovima opremljenim satelitskom antenom i kuhinjicom, i dobrom pejzažnom arhitekturom. Zaradili bismo čitavo bogatstvo. Hej! Mogli bismo čak da napravimo omanji teren za golf. Zato, mala, dok si tamo, proveri da li je zemljište pod zaštitom ili tako nešto.“
Više me ne nervira. On je običan dežmekasti kockar, ali je bar moj. Tomi ima i političke ambicije, član je stranke Fijana Fejl na lokalnom nivou i odlazi na sve sahrane u krugu od četrdeset kilometara od kancelarije. Takođe, meka je srca, pa smanjuje zaradu KFNO-a kad se nađe oči u oči s mušterijama suznih lica koje kupuju nekretninu prvi put. „Idem tamo, samo moram prvo da završim ovu brošuru i treba da pogledam onu kućicu u Rašu, u pola tri.“
„Ma, pusti to. Ja ću to obaviti. Čim podneseš dokumentaciju Grinparksu na odobrenje, put pod noge i pravac Vajtklif. I ne zaboravi, imam sednicu stranke u pola sedam, pa me pozovi pre toga.“
„Sve mi je jasno, Tomi.“
„Izvini, molim te. Sad moram da idem. Zdravo.“
„Zar ne želiš da znaš ime klijenta zainteresovanog za onu kućicu u Rašu?“ Mora da se stvarno uspalio zbog Vajtklifa kad zaboravlja da me pita za ime mogućeg kupca.
„Uh, sranje. Tako je.“ Čujem kako novine šuškaju. Piše beleške na marginama, maramicama, na svemu što mu padne šaka, pa čak i na rukavima. „Ajd’, reci.“
Kad je konačno spustio slušalicu, uzdahnuh i vratih se brošuri. Kako da postignem da dvanaest zgrada, stanova na sprat i takozvanih „kuća u nizu“ zvuči privlačno i romantično? Ili bar drugačije od ostalih desetak hiljada istovetnih nekretnina koje su trenutno na prodaju. Na primer, pod pravim uglom u odnosu na Kraskin lons, drugi prevoj močvarne zemlje, koji se graniči s našim rukavcem, pun je kranova i kopača koji užurbano postavljaju temelje konkurentskog kompleksa manje-više iste gustine, nazvanog Nort voter plejns.
Dobro. Idemo iz početka. „Letite slobodni kao ptica u Kraskin lonsu...“ Neće biti. To će samo podsetiti mušterije da na grbači imaju kredite teške kao tuč.
„Jeste li umorni od udisanja izduvnih gasova svaki put kad otvorite ulazna vrata? Da li vam je dosta vožnje od dva-tri sata na posao i nazad, kući? Zašto se ne biste probudili uz pesmu žutokljunog labuda, a u tihim večerima čuli samo krike galebova i čavrljanje čvoraka dok zlaćano sunce tone na rumenom zapadnom horizontu, moći ćete da udahnete punim plućima, kako unutar tako i izvan ovih neuobičajeno velikih stanova...“
Hmm... Možda... Ali da li žutokljuni labudovi pevaju? A što se tiče zapadnog horizonta – gde bi drugde sunce zalazilo, zaboga? U svakom slučaju, naselje je okrenuto na istok. I jesu li stanovi stvarno „neuobičajeno veliki“?
Kad vodim mušterije u obilazak nekretnina, ponekad bih volela da imam dovoljno smelosti da tim jadnicima gurnem metar u ruke. Očajnički žele da kupe kuću, pa ne vide kako je ponekad nameštaj, pravljen po porudžbini, manjih dimenzija da bi sobe izgledale veće. Osećam se kao pravi podlac, a oni su puni nade. Oči im sijaju i potajno se grle kad misle da ih ne gledam.
I šta će mi, do đavola, ove gluposti koje pišem? Imam četrdeset jednu godinu i diplomu iz engleskog jezika. Volela bih da se Tomi složi s mojim predlogom da ovaj deo posla valja prepustiti profesionalnoj firmi za marketing ili odnose s javnošću, ali tako bismo umanjili dobit. „Imaš dara za jezik, Klodin. Sjajan si stihotvorac. A ja, evo, dobijem srčani udar kad treba da napišem obično pismo.“ Više mu laskanje ne polazi toliko za rukom.
Sumorno zurim u svoje spisateljske pokušaje. Šta bih mogla da radim kad bih napustila nekretnine? Ne bih volela da predajem, a moja diploma, koliko god bila dobra, ionako ne bi bila dovoljna, morala bih da se vratim na fakultet i završim dodatne kurseve. Ne dolazi u obzir. Delimično sam obučena za rad na računaru, ali koristim ga samo po potrebi i ne zanima me da širim saznanja u tom pogledu, pa stoga nikakav kancelarijski posao ne bi došao u obzir, bar ne ništa zahtevnije od ovoga što trenutno radim u KFNO-u. A Bob bi se strašno naljutio kad bih predložila da se zaposlim u nekom sendvič-baru ili trafici. Meni bi to baš odgovaralo, bio bi to neopterećujući poslić, provodila bih dane ćaskajući i organizujući posao – mislim da sam dobar organizator. A kako bi se to dopalo momcima?
„Kako ti je gospođa ovih dana, Strongi?“ Prezivamo se Armstrong.
„Pa, prešla je u... ovaj... maloprodaju...“
„Znači, otvara radnju? Divno, Strongi!“
Zaboga, Klodin, daj napiši taj prokleti pasus. I šta bi otac rekao kad bi video da si u spavaćici iako je već pola dvanaest? Bio je elegantan i brižljivo se oblačio, pa je posle osam ujutru očekivao da vidi sve članove domaćinstva, uključujući i Pamelu, obučene tip-top i spremne za predstojeći dan.